Пише: Елис Бекташ
Европско фудбалско првенство, које је ушло у своју завршницу, нећемо памтити по атрактивним головима нити, уз неколико изузетака, по допадљивој игри. То, међутим, не значи да се на овом такмичењу игра лош фудбал. Поред тога што је динамичан и брз као никада раније, он уједно свједочи да се та игра убрзано трансформише онако како се, рецимо, некада трансформисала кошарка на сјеверноамеричком континтенту. Да ли ће такве метаморфозе фудбалу обезбиједити свијетлу будућност, остаје да се види, а ја се нећу наћи међу онима који амбициозно дају прогнозе и предвиђања о том питању. У сваком случају, смањивање количине атрактивних погодака, поготово оних из слободних удараца, као и друге очигледне промјене у физономији те игре, утакмицама нису одузеле узбудљивост па чак и драматичност и то је оно што је за гледаоце најважније, а све друго треба препустити играчима и тренерима.
Но, на физиономију фудбалске игре, па и на исходе утакмица, и те како могу утицати и судијски апарат и надлежна тијела фудбалских савеза, а такав утицај не мора нужно бити благородан. Ово европско првенство ће бити запамћено по несхватљиво неуједначеним судијским критеријумима од утакмице до утакмице. Румунски судија Иштван Ковач подијелио је тек нешто мање жутих картона од укупног броја играча на терену у мечу посљедњег кола групне фазе такмичења између Чешке и Турске, у утакмици која ни приближно није била груба као што би се дало закључити по Ковачевој ригидности. И у другим утакмицама било је у најмању руку индикативних разлика између судијског приступа, па су неки међу њима толерисали понашања, попут повлачења играча за дрес, за која је УЕФА пред почетак такмичења нагласила да ће бити најстроже санкционисана.
Два синоћ одиграна четвртфинална сусрета донијели су два толико различита начина суђења да се гледалац морао запитати да ли су двојица судија свој посао обављали по истом правилнику. Енглез Ентони Тејлор већ је на почетку меча између Шпаније и Њемачке начинио кардиналну грешку, пропуштајући да жутим или чак црвеним картоном санкционише два прекршаја Тонија Кроса над шпанским играчем. Наставак утакмице показао је да Тејлор није заборавио у ком џепу му стоје картони и показао их је чак петнаест пута, али по веома чудном критеријуму, као да је хтио показати и играчима и гледаоцима како то изгледа када арбитар из неке велике силе суди у међународним пословима. У другој утакмици, између Француске и Португала, такође енглески судија Мајкл Оливер своју је улогу одиграо ненаметљиво и скоро савршено, показавши само по један жути картон на обје стране. Уколико се не потруди да Оливеров начин суђења постане стандард и уколико буде толерисала аутократе на зеленом терену, попут Ковача или Тејлора, УЕФА ће отворити могућност да судије у недопустивој мјери утичу на исходе утакмица, а таква ситуација неће донијети ништа добро ни играчима ни њиховој публици. Једини који од тога могу имати корист јесу – власници кладионица.
Али није само суђење на терену проблем о ком УЕФА мора повести рачуна, већ су ту и одлуке њених дисциплинских тијела која доносе одлуке о санкционисању играча. Једна таква одлука, она о суспензији турског голгетера Мериха Демирала који је своја два гола у осмини финала против Аустрије прославио гестом који се везује за турску националистичку организацију Сиви вукови. На први поглед, то се чини као ваљана одлука која свједочи чврсту намјеру УЕФА-е да не допусти претварање спортских сусрета у политичке манифестације. Ствари, међутим, нису баш тако једноставне.
Међународни спортски савези нису позвани да се мијешају у унутрашња и локална политичка питања, а Сиви вукови засигурно нису организација од планетарног значаја. Премда се у неким европским земљама сматра за радикалну, па чак и терористичку, око тога не постоји довољно широк међународни консензус да би оправдао одлуку надлежног тијела УЕФА о Демираловој суспензији на двије утакмице, тим више што турски играч није повриједио материјална правила саме игре. Када је, прије 13 година, ФИФА изрекла суспензију у трајању од 10 утакмциа Јосипу Шимунићу због дизања руке на фашистички поздрав и узвикивања поклича „за дом“, ситуација је била знатно јаснија. Фашизам, нацизам и њихови деривати широким се међународним консензусом сматрају за неприхватљива застрањења и свака њихова манифестација треба бити сасјечена у коријену. И ФИФА и УЕФА требају реаговати искључиво тамо гдје постоји такав, довољно широк међународни консензус о одређеној појави, али нипошто није посао тих савеза да успостављају гранцие политичке допуштености, нити тај посао могу обавити како треба у сложеном и динамичном свијету препуном ангагонизама.
Могло би се разумјети када би међународни спортски савези са терена протјерали буквално сваку манифестацију политичког става, не упуштајући се у процјене и селекцију који је од тих ставова прихватљив а који не и схватајући да оно што је некоме реакционарно, другом може бити еманципаторско и обратно. УЕФА је, скупа с другим међународним спортским савезима, из својих такмичења избацила Русију, истовремено допуштајући Израелу да настави учешће. Веома је могуће да ће се испоставити да су арбитрарност и недосљедност у приступу политичким питањима уствари Дамоклов мач који виси над будућношћу међународног спорта.
Елис Бекташ: Црногорска резолуција – глас људскости између навијачког арлаукања
Додаћу још и то да Белингамов простачки гест у утакмици осмине финала против Словачке, због ког је добио условну суспензију од једне утакмице и која неће спријечити његов наступ у наставку првенства, више није само вулгарност. Западне либералне идеологије успјеле су питања рода, пола и сексуалности учинити прворазредним политичким питањима па би данас сваку гениталну алузију ваљало третирати као чин исказивања политичког става а не као традиционални простаклук. Досљедност у арбитрарним и дисциплинским пословима, скупа са свијешћу да су расизам, шовинизам и сличне дискриминаторске појаве универзално неприхватљиве, једино су што може спасити УЕФА-у и друге међународне спортске савезе. Уколико наставе овим путем и уколико себи буду давали за право да критеријуме одређених политичких и идеолошких оквира користе као универзалне и да на основу тога санкционишу манифестације локалних политичких ставова и идеја, ти ће се савези све чешће суочавати са жестоким реакцијама, попут реакције турске државе поводом Демиралове суспензије, а у перспективи можда и са претварањем великих међународних манифестација у регионалне спортске смотре.
