Пише: Оливер Јанковић
У уторак вече одиграће се у Приштини једна од 6 финалних утакмица баража за одлазак на Мундијал 2026 у Сјеверној Америци. Да је среће и међународне правде, и да су правила ФИФА аналогна правилима УН, у Приштини би такву утакмицу у својству домаћина, могла једино играти Србија. Али што Пиксијевим киксевима, што гажењем УН резолуције 1244, тзв. Косово има прилику да побједом против Турске оде на Мундијал!
Наравно, има ту заслуге и фудбалског умијећа играча који су насљедници легендарног Фадиља Вокрија, по коме носи име приштински стадион, али ни по каквој политичкој и спортској правди Европа данас не би могла да има двије албанске репрезентације у такмичењу за првенство свијета. Но, шта је ту је. Фаворизована Турска ће своју надмоћ на папиру морати да докаже и на терену, током 90 минута игре, што никад није унапријед завршена ствар.
ВАР СОБА: Јокићеви рекорди неизбројиви, Звезда на корак од топ 6 Евролиге
Мислим да ће већини српских навијача, у које и сам спадам, бити драже да овај пут на Косову побједе Турци, него да самопроглашена држава Косово, добије планетарну рекламу пласманом на Мундијал. Једно карипско острво, Курасао, већ је добило запажен публицитет таквим подвигом, и натјерало многе да га потраже на мапама. Српска јужна покрајна, на силу отета од Србије, боље да остане у аналима једног баража, него да Турке, са свим њиховим фудбалским ведетама, спопадне бламажа. Мислим да погибија цара Мурата на Косову 1389. не би била, по величини трагике, ни приближна турска народна несрећа, евентуалном фудбалском поразу и пропуштеној прилици да коначно заиграју на неком првенству свијета, још од давне 2002.г.
