Пише: Оливер Јанковић
Интересантно звучи вијест да су ватерполо савези Србије и Црне Горе одлучили да своје клубове уједине у једну лигу. Упркос овдашњим наративима који шире заразу како нам ни ваздух није исти, али и онима који сваку црногорску посебност третирају као грешку у свемиру, два спортска савеза су на бази равноправног договора одлучила да уједине снаге. На основу заједничких интереса, не равномјерно (јер је однос заступљених клубова на реалној размјери од 80:20) али свакако равноправно. Нити ови из Црне Горе мисле да имају исти број и једнако квалитетне клубове као Србија, нити ови из Србије сматрају да им је Лига једнако квалитетна са или без клубова са Јадрана. И ето ти компромиса. Обострани интерес и задовољство (сигурно да ту има финансијског и медијског бонитета) довели су до лаког договора, а да нико није био приморан на ову сарадњу.
Послије деценија рафалне паљбе о томе шта све и како све нијесу ваљала досадашња уједињења, како нас уби асиметрија Србије и ЦГ, и како су једине двије опције унитаризам до стапања и тотални разлаз до антагонизма, сада смо добили рационалну и функционалну структуру која само може да подигне на степен више како ватерполо у Црној Гори, тако и онај у Србији.
Наравно да се ових дана, по објави ове вијести, рађају бројне асоцијације на могућност да се нешто слично направи и у другим спортовима, а чују се и егзалтирани предлози да се ватерполо модел моментално примијени на културу и политику. Међутим, овај мудри покушај унапређења ватерпола не треба оптерећивати идеолошким и политичким прокламацијама. Његов највећи квалитет јесте у томе што су вриједности струке и јасни правци интереса сами нашли пут до јединства које прокламују (често неосновано и неплански) политички комесари. Па ако се покаже успјешним, овај би пројекат сам по себи, могао више да каже о компатибилности и комплементарности збивања у двије самосталне државе, од свих политичких агенди које својом галамом и јаловошћу, често у коријену сијеку и оне најбоље идеје.
