Пише: Оливер Јанковић
Поштовани читаоци Журнала ово је једна нова, спортска и љетња рубрика, којом мијењамо г. Милију Тодоровића, док је на заслуженом годишњем одмору. Рубрика „Вар соба“ анализираће сва значајна спортска збивања овог љета, из једног теоријског, друштвено-корисног угла.
Ко није гледао филм од кога је овај текст посудио наслов са Џоном Траволтом и осталом добром глумачком екипом – поријешио је! Пуно неочекиваних обрта, на ивици побједе и пораза, и наравно: холивудски срећан крај.
Један сличан сценарио се црта и са тениским активностима Новака Ђоковића у Паризу ове године. Отишао је да одбрани прошлогодишњи ГС трофеј, уз не баш добар залет из првог дијела сезоне. И – прву такмичарску седмицу овог великог турнира (незваничног свјетског првенства на шљаци) Ђоковић је завршио импресивно. Надиграо је четири противника, од којих је посљедњу двојицу елиминисао у пето-сетним маратонима. И тако доказао да се у игри на три добијена сета осјећа супериорније над разјареном омладином него у краћим форматима, иако би логика његове „старачке“ издржљивости требало да говори нешто другачије.
Кољено!
Али то је узело данак у виду повреде менискуса! Требало је дjеловати брзо и одлучити шта даље. Мислим и тврдим да је одлука о моменталном повлачењу са Ролан Гароса и хитној операцији била права. Јер грен слемова Новак има два туцета, а од олимпијских одличја само бронзу из Пекнинга 2008 ! Зато је избор олимпијског турнира у односу ја јурњаву за новим личним рекордима- искорак ка заједници. Прилог или жртва да се освоји медаља за Србију, које ће се свакако збрајати и у индивидуални учинак овог несумњивог GOAT-а тениске игре.
Одустајање од РГ а истовремено остајање у Паризу и чекање највећег спортског такмичења на истом мјесту, указује баш на љубав. На тај неизоставни супстрат сваког успјеха, који осим такмичара подразумијева и армију навијача. Да не говоримо о томе колико овакав потез може утицати као примјер другима који се још размишљају је ли им или није мјесто на ОИ у Паризу са државним грбом на свом дресу.
