Пише: Оливер Јанковић
Ево зашто се такмичење најбољих европских клубова не завршава у лига-формату, иако носи лигашко име. Тачно је да треба, по могућности, да игра свако против сваког, како би се измјерио општи квалитет такмаца. И овогодишња Лига шампиона је то, као ни једна до сада, у јесењем дијелу и остварила. Табела, бодови, међусобни скор…све смо то имали, и то је одлучило ко ће имати једно коло више да одмори, а ко ће испасти из даљег такмичења. Али, као што мундијали и ЕУРО првенства не могу без нокаут-фазе (а пробало се током историје са свим формама такмичења) тако ни Лига шампиона, иако по имену личи на Премијер лигу или Серију А, није могла и није требало да се заврши другачије од овог брк у брк мегдана најбољих фудбалских тимова континента.
Знали смо, и без ових елиминационих борби, колико ови тимови вриједе, али ови мечеви дају свему незаменљиви такмичарски дух, оно бити или не бити правим ривалима, гдје не постоји нешто попут шаховског ремија или оног кубертеновског како је „важно учествовати“. Не, важно је само побједити, и једино се то у спорту памти као доказ да ли си остварио планиране циљеве и очигледне потенцијале. Поражени ће добити заслужене знаке уважавања, али ако се надигравамо, дај да видимо ко ту збиља може бацити камен најдуже, ударити лоптицу највише пута, погодити противничку мрежу.
И за то је очито најпоузданији начин борба „прса у прса“ која из супарника извлачи оно најбоље. Отуда имамо епска финала и полуфинала, мечеве који се памте и препричавају, сударе који боље од било какве статистике и буџета говоре: ко је овдје данас најбољи.
Да није тих елиминационих мечева никада не бисмо имали истамбулско финале Милана и Ливерпула. Никада та два тима не би, у лигашким околностима такву борбу (размјену удараца) извукли из себе. А не бисмо имали ни чувене побједе Милана над Стеауом и Барселоном од по 4 : 0, нити побједе Реала над Атлетиком и Јувентусом од по 4 : 1. Једном давно, 1960 Реал из Мадрида је побједио Ајнтрахт из Франкфурта са нестварних 7 : 3, и то је до синоћ била најубједљивија побједа у једном европском финалу. До синоћ. До нестварне резултатске и теренске доминације ПСЖ над миланским Интером.
