Пише: Оливер Јанковић
Пласман кошаркаша Србије у полуфинале олимпијског турнира је, поред двије златне медаље (Ђоковић и стријелци), најзначајнији спортски успјех Срба у досадашњем току Игара у Паризу. Али, ту тему остављамо за наредни дан, јер „орловски лет“ се ту не завршава.
Јучерашњи дан нам је, поред овог кошаркашког успјеха, донио нови низ промашаја у женском спорту. Нестваран и неочекиван пораз Иване Шпановић и Милице Гардашевић доприноси бојазни и утиску да ово ипак нијесу Игре за неку већу „жетву медаља“. Без њих двије у финалу скока у даљ, ово већ прелази у катастрофалан учинак већег дијела наше спортске експедиције. Па кад још томе додамо несупјех женског кајакашког четверца, и на крају – пораз одбојкашица (свјетских првакиња) који их је оставио без борбе за медаљу: укупан утисак је жалостан, а простор за очекивање медаља изузетно сужен.
У неком коначном збиру Ђоковићев успјех, и сам по себи, довољно је велики да се по њему памте ове Игре и српски наступ на њима. Међутим, дух Игара и смисао спорта уопште, такви су да и даље очекујемо то „преношење пелцера“ олимпијских одличја о ком је сами Новак говорио. Природно и навијачки, упорно и стрпљиво се надамо још већем броју медаља. И нећете вјеровати, и поред свих пехова и неуспјеха јутрос смо још у домену њиховог могућег двоцифреног броја!
Да ли ће их бити толико, могу управо одлучити преостале даме на олимпијским борилиштима Париза. На првом мјесту дама са најмаксималнијим намјерама и знањем како се долази до завршне борбе за медаље. Марина Маљковић и њене кошаркашице данас имају прилику да понове оно што су јуче урадили момци: да побједе Аустралију у кошарци. Оне се неће предати, нити ће одиграти просјечно. То су спортисткиње које знају како се побјеђују најтеже утакмице. Марина је дама која већ има освојену олимпијску медаљу. Има и породични тренерски побједнички нерв. Вјерујем да овдје исписујем нешто што ће се током данашњег дана на терену преточити у стварност.
Ако то тако крене, пренијеће се тај елан и на Адријану која баца копље (највише, баш ове сезоне) и на Милицу Новаковић која наступа у кајаку једносједу. Намјере и способности српских дама су испуњене родољубљем, храброшћу и способношћу да ствари приведу крају онако како то сви ми од њих очекујемо и како су нас уосталом, навикле.
Ово је дан у коме ће се показати може ли Србија рачунати на више од пар медаља. Хоће ли тих медаља бити пар, двије до три, или цијела једна- лепеза.
