Пише: Оливер Јанковић
Има пуно оних дана када се, у погледу спорта и великих првенстава и олимпијских игара, Срби и навијачи Србије, осјећају поносним, највећим и најјачим ма свијету. То је у природи такмичења и навијања. Без тражења тих резултатских максимума, највећих могућих домета – и нема навијања, и спорт нема неки смисао.
Други дан Олимпијских игара био је препун навијачког очекивања. Стијелац Микец, кошаркаши, џудиста Страхиња, одбојкаши…. бар двије медаље су биле на дохват руке. Али то једноставно није био тај дан. И Дамир Микец и џудиста Бунџић завршили су на петом и седмом мјесту својих дисциплина. Одбојкаши поражени у 5 сетова од домаћина, кошаркаши надиграни у утакмици у којој су промашили 20 шутева за три поена. Управо је толика била и коначна разлика у резултату.
ВАР СОБА: Српски витезови у гротлу паганске арене! Данас гледајте „Star Wars“!
Али нема тог српског навијача који не вјерује да је данас „нови дан“. Сасвим нови, са новим могућностима и приликама да се утисак потпуно измјени. Један од чворова наших навијачких очекивања јесте управо сусрет Ђоковића и Надала у другом колу тениског олимпијског турнира. Иако се ради о окорелим ветеранима, побједник тог меча ће исписати нову страницу историје бијелог спорта, и биће значајно ближе борби за медаље. А Ђоковић је локомотива за све наше спортисте у Паризу. И за све наше оптимистичке пројекције.
Поред Новака, данас наступа врло добра такмичарка Марица Перишић у џудоу, а Микец и Аруновић, стари мајстори, добијају нову прилику да покажу колико вриједе у тзв. микс-такмичењу. А знамо да вриједе, и да знају. Коначно, вечерас ћемо видјети и наше одбојкашице. Требају нам те побједе…. оне су мале експлозије које ће да покрену ланчану реакцију. И ми је чекамо…
Као у оном СФ филму о покретању Земљиног језгра које неким чудом бјеше стало, и пријетило да заустави живот међу људима…
