Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за 20-так дана, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. И ево, стигли смо до 21. Мундијала, коме је домаћин била Русија. Податак од историјског значаја за Исток Европе, али и за глобалне свјетске односе: послије овог догађаја планета ће се подијелити империјалним ратовима Запада и Русије, на такав начин, да Русија неће моћи да учествује на наредним свјетским спортским такмичењима. А овај Мундијал 2018, одигран у европском дијелу Русије, памтиће се по полетној организацији и врло добром фудбалу. Наравно, највише ће се памтити по томе што су Французи у фудбалском смислу, успјели оно што нијесу у војничком и политичком, два вијека раније. Побједили су у Москви и „освојили свијет“. Други пут послије 1998. И опет је актер француског фудбалског успјеха био Дидије Дешамп. Само овај пут не као играч, него као селектор. Тако се придружио Њемцу Бекенбауеру (који такође има ФИФА пехар, и као играч 1974. и као селектор 1990.) и Бразилцу Загалу (који је као играч био шампион 1958 и 1962, а као селектор 1970). Звијезде новог првака свијета били су брзоноги омладинац МБапе, као и нешто старији од њега нападачи Гризман и Погба, офанзивни бек Павар и многи други….
У групном дијелу такмичења срчаном игром се издвојио домаћин и изузетно добро укомпоновани Уругвај (са феноменалним нападачима у одличној форми Каванијем и Суарезом). „Уруси“ су показали тимски континуитет још од полуфинала Мундијала 2010. преко јако добре игре 2014 у Бразилу. Ово је мање-више иста та екипа, у свом такмичарском зениту. Прошавши групну фазу такмичења, они су просто „појели“ тада званичног европског првака Португал, головима Каванија (2:1) у осмини-финала. Домаћин Русија, која је завршила у групи иза Уругваја, направила је сензацију у нокаут-фази одигравши неријешено са Шпанијом након 120 минута, и шутирајући пенале боље од шпанских асова.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2014. Потоп у Бело Хоризонтеу!
Нови пораз Месија и незаборавно резултатско хрвање Хрвата
Французи, којима је титула европских првака измакла за длаку, у финалу такмичења на домаћем терену, овдје су стигли са великим квалитетом али и великим опрезом. Прошли су групу и у првом колу елиминација наишли на Месијеву Аргентину. Била је то битка без гарда, са 7 голова у 90 минута, једним више у мрежи „гаучоса“. Шампионска одисеја Аргентине са Месијем на челу, има своје јасне мјене: на једном мундијалу предводи их озбиљан селектор и тада долазе на корак до титуле (2006 -Пакерман; 2014 -Сабеља) а на сљедећем то је неки експеримент са Марадоном на клупи (2010) или превише темпераментним Сампаолијем (2018) када дјелују као друмски разбојници, чију игру и тактику на самом терену креирају Меси, Ди Марија или Маскерано. Али ето, чак и тако неорганизовани одиграли су најљепшу утакмицу овог Свјетског првенства, која је буквално била „финале прије финала“. Смјењивали су се у вођству Французи и Аргентинци 1:0, 1:2, 4:2, 4:3… и Меси је погнуте главе завршио још један мундијал. А о каквој аргентинској екипи се ради најбоље говори податак да су једни те исти момци играли финале 2014, па онда ово „финале прије финала“ 2018., и да ће се, коначно домоћи још једног финала 2022. – овај пут са насловом првака свијета! Ипак, ове 2018. Французи су били бољи, бржи и организованији тим од њих и заслужено су прошли међу 8 најбољих. Аргентински ривал из групе, Хрватска са Модрићем, Манџукићем и Перишићем, кренула је на своје историјско путовање до самог свјетског врха. Најприје су у групи шокирали Аргентину са 3:0 (уз пар „самоубилачких“ грешака аргентинске одбране), а онда су били довољно добри да се са Данцима похрвају за један добар реми током 120 минута, и да њихов голман буде бољи од Шмајхела, за једну више одбрану пенала. Поменути голман Субашић, осим по добрим одбранама, остаће познат и по јавном порицању свог несумњивог српског породичног поријекла. Тај јаки шовинистички нагласак биће очигледно велика покретачка енергија хрватским фудбалерима да догурају до финала, и да потом, своје свјетско сребро у Загребу прославе са нео-нацистичким пјевачем Томпсоном.
Други наступ самосталне Србије на мундијалима, као да се завршио и прије него што је почео: ФСС је смијенио селектора Муслина након успјешно окончаних квалификација, што је, само по себи, податак за фудбалске анале. Разлози за то спадају у домен мутне политике, а Муслинова алтернатива је био тренерски потпуно неискусни Младен Крстајић. Екипа „орлова“ је изгледала сасвим солидно. Такмичење је почело побједом против Костарике, а прво полувријеме друге утакмице је носило вођство Србије (1:0) против врло јаке и уигране Швајцарске. У другом полувремену се све то „распало“ и Албанци у швајцарском дресу Џака и Шаћири су нам очитали лекцију из борбености и стрпљивости. Трећа утакмица против Бразила, није била прилика за „вађење“. Не знам колику утјеху српским навијачима представља податак да је на овом Мундијалу, већ у групној фази, испала Њемачка! Актуелни свјетски првак је на почетку матиран од Мексика, голом Лозана за који се и данас препричава да је изазвао благи потрес (истовремени крик и скок милиона навијача) у Мексико Ситију. Била је то мексичка освета за 1986 (пораз у четвртину од Њемаца на пенале) и за 1998 (пораз у осмини финала након преокрета 1:0 – 1:2). Њемци су се прибрали и славили против Шведске у другом колу, али је услиједила агонија против Јужне Кореје у трећем. Требала им је побједа за сигуран пролаз, али потпуно атипично за њих, није им ишло никако. У налетима да се гол постигне пошто-пото, добили су два гола из контранапада, и тако, први пут у својој историји, испали у најранијој фази такмичења. Тиме је Бразил пропустио прилику да са Њемцима одигра реванш за 2014, већ у осмини финала. Са Мексиком су Бразилци рутински изашли на крај.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2010. Први пут у историји – Шпанија!
Хари Кејн – златна копачка руског мундијала
Енглези су на ово такмичење дошли са озбиљним тимом, који је предводио убојити стријелац Хари Кејн, тада нападач лондонског Тотенхема. Није било већих проблема против Туниса и Панаме у групи, осим што су баш такви противници донијели прилику за Кејново распуцавање. Остаће горак укус енглеске калкулације у мечу са Белгијом (избјегавање Бразила прије финала) и „намјештеног“ (допуштеног) пораза од 0:1. Могуће да су пипке „казне“ за такво калкулисање осјетили већ у осмини финала када су на једвите јаде (послије бољег извођења пенала) елиминисали врло добру екипу Колумбије. Међутим, праве посљедице овог играња са жријебом и резултатима Енглези ће доживјети у полуфиналу, када ће изгубити већ добијену утакмицу против Хрвата (1: 0 на полувремену за Енглезе, и преокрет Перишића и Манџукића за 2:1).
Хероји овог Мундијала су свакако Белгијанци. Предвођени Азаром и Мертенсом, они су витешки побједили Енглезе у групи, а онда спасили живу главу против симпатичних Јапанаца у осмини финала. Поред аргентинско-француског дербија, овај меч Јапана и Белгије је један од најљепших на овом турниру. Јапан је водио са 2:0, а због очигледног неискуства пред белгијском фудбалском машином, дозволио је преокрет на 3:2!
Поред Јапана, велики трагичари овог такмичења су и Уругвајци, који су повезали 4 сјајне партије на старту, а онда остали без повријеђеног Каванија уочи четврт-финала против Француза! Збиља велика небеска неправда за небеско-плаве, јер без Каванија то није онај исти тим који је прегазио Португал и дјеловао непобједиво. То су Французи искористили и рутински, са 2:0 прошли у полуфинале мундијала, први пут након 12 година.
Четвртфиналну сагу овог Мундијала завршавамо извјештајем о још једом, четвртом за редом, неуспјеху Бразила да се пласира у мундијалско финале. Једноставно, појавили су се Белгијанци. Били бољи, бржи, конкретнији. Један бразилски ауто-гол и једна брза белгијска контра поставили су препреку коју Бразилци нијесу могли да прескоче. У јурњави за изједначењем, постигли су само један гол, али то је било и мало и касно. Белгија је послије двије деценије, и коју годину дана више, опет изборила полуфинале планетарног првенства.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2006. посљедња велика прича Италије!
Шампионска завршница Француза
Завршнице великих шампионата обиљежене су двобојима тимова приближно истих квалитета, и очигледно исте форме и тренутног надахнућа. У таквим двобојима обично одлучи неки X фактор који са такве раскрснице некога пошаље на шампионски трон, а некога у заборав. Белгијска генерација Вертонгена, Фелаинија, Де Брујнеа, Лукакуа, била је, овдје у Русији, у свом зениту. У Бразилу су били недовољно искусни, а у Катару већ на силазној путањи. У полуфиналној утакмици у Санкт Петербургу дошли су са убједљивим педигреом, и са скалпом Бразила и Енглеске. Преко пута њих била је Француска у такмичарском налету. Ни налик обостраном „шамарању“ какво су преживјели и једни и други у осмини финала (Французи 4:3 са Аргентином, Белгија 3:2 са Јапаном). Ни близу ефикасности коју су оба тима показала у четвртфиналу, које су прошли са по 2 гола у противничким мрежама. Французи су умртвили утакмицу до нивоа да је одлучио један једини шут на гол: онај француског бека Умтитија из прекида игре. Белгијанци ће, ко зна када, чекати неку трећу прилику (послије ове и оне у Мексику 86) да изборе финале мундијала! Фудбал некада више личи на шаховску партију него на трчање за лоптом по терену. Тако је то било у овом мечу полуфинала. А за разлику од Белгије, Хрвати нијесу пропустили своју другу историјску прилику да уђу у свјетско финале! 1998 су доживјели пораз у преокрету против Француза, а сада су они преокренули против Енглеза и потпуно заслужено остали у Москви да у финалу сачекају Французе. Хрватска је овим постигла највећи репрезентативни успјех неке екипе са простора бивше Југославије (Југославија је имала два четврта мјеста) и Балкана (Бугарска четврта у Америци 1994). А то би, отприлике, било све. Само финале је превазилазило њихове домете. Французи ту утакмицу нијесу одиграли као против Белгије, већ су се распуцали са свих страна. Перишић је умјешно и храбро изједначио изванредним голом, а онда су Французи додали гас, и направили ритам који Хрвати нијесу могли пратити. 4 : 1 у финалу, тај податак говори сам за себе. Један кикс француског голмана само је ублажио пораз Хрвата. Поново су Французи били кобни по њихов тим, по квалитету можда и бољи од оне екипе из 1998. Коначно, Лука Модрић је (иако капитен поражене екипе у финалу) проглашен за најбољег играча овог првенства. На другој страни, Французи су напредовали на вјечитој листи одвајача ФИФА пехара и са другим насловом првака изједначили се са Уругвајем и (у том тренутку) са Аргентином.
