Када се враћам са муслиманског гробља са Јасиковца, поред више могућности увијек изаберем ону узану улицу, “Иванградску”, да бих аутомобил зауставио макар на кратко испред рушевне Ризван-бегове куле, и тек мало напријед, у комшилуку, испред куће мог покојног пријатеља Аца Булајића, који је, биће сада већ три године, преминуо од короне. Све се некако надам да ће из куле изаћи лијепа Алба, а да ће ме на капији однекуда сачекати Ацо.
Неко би можда проблематизовао читави вијек и по који нас дијели или питао каква је сад то веза, осим исте улице. Ја бих рекао – никаква осим свемирска, а у свемиру је све могуће, или, боље рећи, ништа није немогуће.
Прича о овој кули, Ризван-бегу и Алби, поткријепљена је историјским подацима али је добила и димензију легенде, у оном дијелу који се тиче Албине наводно трагичне судбине. Ризван-бег је остао упамћен као чувени цивилни управник некога од турских везира. Остала је сасвим поуздана и провјерена прича да је био француски ђак, односно да је на Сорбони завршио архитектуру.
У Лимску долину је доведен да пројектује град, који је захваљујући његовом западноевропском образовању, умјесто уских сокака, добио широке улице, као мало који други град на сјеверу Црне Горе.
А Ризван-бег је цртајући, односно пројектујући улице и подижући себи споменик за живота, упоредо градио своје камено здање у Харемима. У њему је, прича се, крио своју љепотицу Албину, држећи је увијек близу слуге Хамзе. И сачувао је све до тренутка док није, каже легенда, за свог вртлара одабрао плећатог и ћутљивог младића, Пребила, из удаљених Рудина. Хроничар старих Берана Милија Пајковић записао је да се о поријеклу лијепе Албе интересовао чак и турски професор историје и етнолог др Ердат Јурдаз.
Он је испод свог рукописа, дописао да је могуће да је Алба била и Алма, јер га је на ту помисао навела прича коју је неки аскер, преживјевши ратове и вративши се у постојбину, испричао свом оцу. До професора је, како кажу, прича о Албини стигла преко његове тетке Емре, која је била пријатељица са аскеровом унуком Лејлом. Алба и Алма, што би у преводу значило бијело и јабука, имена су која су Ризван-беговој љуби пристајала, јер је по предању, била тена бијелог као снијег, а по образима румена као јабука.
О забрањеној љубави лијепе Албе и Пребила остало је да се прича и да су се први пут срели на обали плаховитог Лима, односно на виру који је носио назив Зеленика и који је постојао до прије неколико деценија.
Пребилу је свако вече у сан као Венера долазила Алба, али је и он је ушао у њене снове. Догодила се љубав. У Пајковићевој причи остало је записано да су се, сакривени врбацима од мјесечине, сретали поред Лима. Мало су и учестали, све док једне задоцњеле уре није одјекнуо глас евнуха Хамзе. Ризван-бегов вјерни слуга је заточио лијепу Албу у кулу и ставио је под кључ.
Једног дана, каже прича, Алба је успјела да измоли Хамзу да је поведе у шетњу поред Лима. Стигавши до ријеке, изнад вира Зеленика, подигла је руке увис и закорачила је према ивици стијене, а затим се бацила у дубоку воду.
Постоји и друга верзија, по којој се Ризван-бег, чим је до њега дошла вијест о прељуби, вратио у Беране и погубио вртлара, док се Алба из револта бацила у ријеку. Наводно је Ризван-бег послије тога отишао из града, и за његову даљу судбину се мало тога зна.
Тако је вир Зеленика добио и други назив, Албин вир. Староберанци су га тако звали, и зову и данас то мјесто, мада је ћудљива планинска ријека, мијењајући ток, испунила камењем тај скоро непрегледно дубоки вир. То је оно мјесто непосредно поред данашњег хотела Беране.
И тако, у тој маленој улици, недавно означеном бројем 14, недопустиво се урушава кула од лимског камена знаменитог архитекте и урбанисте града Берана, Ризван-бега, паришког ученика. Оријенталног поријекла и западног образовања.
Једном приликом ме је контактирао берански имам Рахим Миратовић, послије неког од текстова које сам написао. Звали су га, каже, из турске Амбасаде и исказали интересовање да, ако би се ријешили имовинско-правни односи, исфинансирају реконструкцију овог знаменитог објекта. И лијепо би било да се та ријетка баштина сачува. Не знам хоће ли нешто од тога бити, само сваки пут када прођем примијетим да је отпао још по неки камен са старе грађевине.
Застанем, тако, на кратко колима. Удахнем дубоко и зажмурим, као да упадам у сан. Некако се тјешим и надам. Свијет се мијења невјероватном брзином, а ја вјерујем у чуда. Ко зна могу ли се Ризван-бегу, Алби, Ацу и мени негдје укрстити путеви, и ко зна да се нећемо срести у неком кутку свемира гдје се вријеме мјери неком другом димензијом.
Са Ризван-бегом бих повео интелектуални разговор о споју традиције и модерности у архитектури, односно о томе како је успио да добије дозволу да умјесто класичне оријенталне градње и уских сокака, главну улицу у Беранама испројектује онако широку, као паришки булевар, Албу бих само да видим и увјерим се да је лијепа као јабука, а са Ацом бих попио еспресо и сигурно чуо неку занимљиву политичку информацију о томе шта нам се тренутно дешава, можда и добар трач. Нико није знао као он, да те забрине и истовремено насмије. Научна фантастика? Не бих рекао. Дубоко вјерујем у испјевану филозофску мисао да “у свјету тајни, ми нисмо сами”. Има ли нешто чудно у томе што ми недостаје пријатељ, Ризван бегов и Албин ванвременски комшија. И што ми је жао што кула пропада.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
