Најважнија књижевна награда у социјалистичкој Југославији била је НИН-ова награда. Она се традиционално дођељује у јануару. На том трагу, најмање три важне данашње књижевне награде у Београду и Загребу (укључујући и НИН-ову) додјељују се у јануару. Али већ неко вријеме утицај тих награда у књижевном пољу је много мањи него прије
Дневни листови и портали београдски и загребачки писали су претходних дана о књижевним наградама додијељеним Горану Петровићу, Миљенку Јерговићу и Даници Вукићевић. Ради се о наградама „Београдски победник“, „Фриц“, односно НИН-овој награди. Ради се о писцима мање-више исте генерације: Даница Вукићевић је рођена 1959. године, Горан Петровић двије године касније, док је Миљенко Јерговић рођен 1966. Све троје су већ деценијама препознатљиви аутори. На трагу његовог новинарског рада, Јерговића шира публика вјероватно понајбоље препознаје. Горан Петровић је већ неко вријеме члан Српске академије наука и уметности, а такође има и неупитне међународне успјехе. У односу на двојицу помињаних колега, Даница Вукићевић је као примарно пјесникиња мање видљива у јавности, мада је у „струци“, како се то каже, незаобилазна.
„Београдски победник“ је ове године додијељен по други пут, „Фриц“ шести пут, док се НИН-ова награда додјељује чак по шездесет и девети пут. Јасно је, дакле, на чијој страни је традиција. На извјестан начин, у различитом смислу и контексту, и „Београдски победник“ и „Фриц“ су својеврсна реплика НИН-ове награде. Уосталом, и НИН-ова награда је очито направљена по узору на француску Гонкурову награду. Идеја је испрва била да се награди најбољи роман објављен у Југославији, независно од тога да ли је написан на словеначком, македонском или српскохрватском језику. Већ за двије-три године, међутим, одустало се од узимања у обзир романа на словеначком и македонском. У идуће три и по деценије се НИН-ова награда испоставила као најважније књижевно признање унутар домена српскохрватског језика. Kад је дошло да распада Југославије, у новонасталим државама се јавила потреба за сличном засебном наградом. У Словенији је, примјера ради, након стицања независности утемељена Kресникова награда, као награда за најбољи роман године на словеначком језику. Најближе том статусу у Хрватској је неко вријеме била књижевна награда Јутарњег листа. Уз капацитет свог медијског покровитеља, у много чему је личила на НИН-ову. Једна од разлика је била то што је имала шири прозни критеријум, односно, то што су у обзир за награду долазиле и књиге кратких прича, а не само романи. Ипак, са промјеном власничке структуре, изгубио се интерес за одржавање награде Јутарњег листа, па је награда која је већ успјела стећи некакав кредибилитет преко ноћи – нестала. Ускоро се јавила потреба за сличном врстом награде. Немогуће је унапријед укалкулисати да ли ће нека награда имати симболичку тежину. Ипак, постоје неке корисне особине за будући кредибилитет. С једне стране, медијска логистика свакако помаже. С друге стране, ту је и састав жирија. Напосљетку, можда и најважнији елемент јесте износ новчаног дијела награде. Ако награда има сигнификантан новчани износ, готово је неизбјежно да се појави иницијална медијска пажња. Уз све разлике код просјечног личног дохотка и код БДП-а по глави становника у Србији и Хрватској, износ књижевне награде који практично гарантује медијску пажњу је око десет хиљада евра. Награда „Фриц“ конкретно је овдје имала све предуслове, плус додатни аспект симболичне тежине имена и баштине Мирослава Kрлеже, по чијем чувеном надимку је награда крштена.
Генеза награде „Београдски победник“ је била специфичнија. Пропашћу Југославије, НИН-ова награда се свела на домен српске књижевности, односно романа писаних на српском језику. НИН-ова награда пролазила је кроз различите фазе до приватизације недјељника уз који је утемељена. Послије те приватизације дошло је до врло јасне идеолошке профилације. Негдје паралелно са успоном Српске напредне стране, свјеже приватизовани НИН у доброј мјери одустаје од независне уређивачке политике и претвара се у корпорацијски излог таблоида Блиц с којим дијели власника. На том трагу, у избору чланова жирија све мање се у обзир узимају академско образовање из области српске књижевности, као и рецентна књижевно-критичка пракса, а више се преферира присуство у јавности из области опште публицистичке праксе, а нарочито из перспективе некаквог апстрактног квазиграђанистичког „опозиционарства“. По вишедеценијској инерцији, НИН-ова награда се, међутим, и даље доживљавала као неки скоро официјелни књижевни преглед претходне године. Ипак, већ негдје од половине прошле деценије, у јавности се све више могло чути негодовање око критерија додјеле. Неки од изабраних наслова били су парадигматични кад је ријеч о очигледности идеолошког „гледања кроз прсте“. Ипак, све је било на нивоу колуарских трачева, док двадесетак писаца нису изишли у јавност с прогласом обавјештавајући књижевну публику да они почињу да бојкотују НИН-ову награду. У овој групи су, између осталих, били Љубица Арсић, Сава Дамјанов, Владимир Kецмановић, Владимир Табашевић, Никола Маловић и Фрања Петриновић. Писце је подржала и повећа група академских проучавалаца књижевности са факултета и института. Бојкот је на сцени јако одјекнуо. Чак је и НИН код избора нових чланова жирија очигледно узео у обзир неке од аргумената „бојкоташа“. Ипак, можда и највидљивија посљедица бојкота је оснивање награде која је очито замишљена као пандан НИН-овој награди. Награду је основала важна институција: Библиотека града Београда, новчани износ је компетитиван у поређењу са НИН-овом наградом, а за чланове жирија су редом изабрани академски стручњаци за српску књижевност. Између НИН-ове награде и „Београдског победника“ брзо се створио својеврстан ривалитет, потпомогнут и разним медијским конструкцијама. Отуд су прошле године важне биле „бијеле фигуре“, односно ко ће први прогласити лауреата. Упућени су тврдили да је Милена Марковић са романом у стиховима „Деца“ фаворит за „Победника“ и један од фаворита за „НИН-а“. Након што је НИН награду дао Марковићевој, било је много нестрпљења у ишчекивању одлуке „Победниковог“ жирија. Одлука да се награди Драго Kекановић за „Приврженост“ показала се као пун погодак. С једне стране, Kекановић није неко ко има свој лоби у београдској чаршији, па је било очито да је естетика пресудила. С друге стране, „Победников“ жири је показао да је српска књижевност шира од србијанске, чак и кад не кокетира са „регионализмом“. Напосљетку, реакција публике за нешто каснија српска издања награђеног романа (пошто је роман премијерно објавила загребачка „Просвјета“, те га није било у широкој продаји по Србији), дала је додатну сатисфакцију и аутору и жирију. А у међувремену су и неке старије Kекановићеве књиге добиле нова београдска издања. Ове године је „Победник“ одлучио играти бијелим фигурама. Одлуку о свом лауреату саопштили су, наиме, неколико дана прије НИН-а. Награду је, како рекосмо, добио Горан Петровић за свој роман „Папир са воденим знаком“, један од два која је објавио прошле јесени након вишегодишње паузе. За већину коментатора овај је избор био сасвим природан и логичан и није привукао превише интерпретација. Са истим романом је Петровић доспио и у финале НИН-ове награде (коју је једанпут већ добио) и тиме заправо постао једина „тачка пресјека“ ова два финала. У некој опширнијој анализи било би заправо занимљиво истражити како то да двије групе од по пет људи које процјењују актуелну књижевну продукцију имају толико друкчије мишљење и је ли могуће да су та размимоилажења примарно естетске природе. Ако је „Победник“ за Петровића био очекиван, НИН за Даницу Вукићевић је за већину посматрача био изненађење. „Унутрашње море“, први роман који је ова ауторка позната као пјесникиња уопште објавила, не дјелује као штиво које би могло заинтересовати јако широку публику.
И ту долазимо до суштине проблема са наградама данас. Kажу да „Гонкур“ у Француској често учини да око један посто становништва земље купи свој примјерак награђеног романа. У Француској је то око седам стотина хиљада примерака. У Хрватској и Србији бисмо, дакле, требали говорити о тиражима који се ближе цифри од четрдесет, односно седамдесет хиљада. Нажалост, такви тиражи чак и за књиге овјенчане највећим награда спадају у чисту фантастику. Ипак, прије петнаестак година, у Србији је НИН-ова награда ипак гарантовала и за локалне услове огроман тираж и вишемјесечну турнеју по библиотекама широм земље и неку врсту селебрити статуса за аутора, односно ауторку. Уосталом, велики интервју првог броја НИН-а послије награде традиционално припада лауреату. То је по правилу ударни интервју, у првом дијелу новина, на шест или осам страница. Даница Вукићевић је, међутим, добила четири стране у културној рубрици, мање него што су некоћ добивали писци из ужег избора. Тешко би било пронаћи бољу илустрацију да ни сами НИН више, заправо, не вјерују у ширу друштвену релеванцију своје награде. За разлику од скоро свих осталих књижевних жанрова, суштина романа би требала бити да се његова важност не завршава на рубовима књижевности као засебне дисциплине. Ако је Европа, како би рекао Милан Kундера, друштво романа, онда је роман огледало тог друштва. Има земаља гдје се барем трагови тога виде и данас, од Француске до Пољске. У Србији и Хрватској то није тако, мада је у Србији, како рекосмо, прије коју годину још и знало бити тако. Награде су ту само дио много већег механизма, али не сасвим неважне. У идеалним условима, оне су путоказ који ће мање упућеном дијелу публике открити књиге вриједне њихове пажње. У мање сретним околностима, оне су тек облик интерно-коруптивних махинација и хране испразне сујете, чак и више него новчанике лауреата. Тада се награда претвори у – нагрду. Уосталом, и из историје књижевности знамо да неке награде истовремено нагрде и награђеног и оног ко га је наградио.
Извор: Мухарем Баздуљ/p-portal
