Превео за Журнал : М. М. Милојевић
Одлука Врховног суда да допусти федералним службеницима да уклоне делове препреке од бодљикаве жице коју је Тексас поставио дуж границе са Мексиком – случај у којем је федерална власт из Вашингтона потврдила преимућство над тексашким гувернером Грегом Аботом – разбуктао је гласове које позивају да „држава усамљене звезде“ (Lone Star State) прогласи независност од Сједињених Америчких Држава. У питању је покрет познат под именом Текзит[I]. „Тексашка бодљикава жица је ефикасно средство одвраћања илегалних прелазака границе које Бајден охрабрује. Наставићу да браним тексашко уставно право да заштити границу и спречим Бајденову администрацију да уништава нашу имовине“, каже Абот. Колутови жилет-жице постављени су на основу његовог наређења као кључан део настојања да се обузда илегална имиграција.
Де факто предводник покрета Текзиз, Данијел Милер, сећа се као да је било јуче када је закључио да би Тексас требало да напусти Сједињене Државе: субота, 24. август 1996. године, отприлике у два сата после подне, у сали хотела у источнотексашком граду Тајлер. Толико је био снажан утицај тог тренутка да га технолошки консултант пореди са „линијом у песку“ коју је, сећа се предања, повукао његов земљак из Тексаса, Вилијам Тревис, у Аламу недуо пре него што су га напале мексичке трупе 1836. године. Та легендарна опсада водила је стварању Републике Тексас, независне државе која је потрајала девет година, пре него што се прикључила Америчкој Унији 1845. године. Милер, који је сада педесетогодишњак, и председник Тексашког националистичког покрета (скраћено ТНП), нада се да ће да ово присаједињење преокренути.
Ипак, упркос појачаној подршци, покрет се у скорије време суочио са неколико узмицања, између осталог није успео да се избори за референдумско гласање о тексашкој сецесији на предстојећим републиканским унутарстраначким изборима. Критичари такође означавају борбу за независност као фантазирање које нема изгледа да успе, барем не мирољубивим средствима. Али то није одвратило Милера који остаје уверен да ће његова кампања на крају остварити успех.
Милер каже: „Мислим да када се узме у обзир путања дуж које се креће федерална влада, путања дуж које се креће Тексас, чини се да идемо у том правцу да ће Тексас, било свесном одлуком било колапсом федералног система његовом неспособношћу да задовољи основне потребе, постати независна држава свакако у временском опсегу од наредних тридесет година“. Top of Form
Борба за референдум
По сваком мерилу тексашки националисти су били заузети претходних неколико година. У децембру ТНП је представио оно за шта су тврдили да је петиција са 139.456 потписа Републиканској странци у тексашком граду Остину. Њоме се позива да се саветодавни референдум о тексашкој независности уврсти на гласачки листић на унутарстраначким изборима у марту 2024. године.
Према тексашком изборном закону, минимални број потписа потребних да би се размотрио референдум јесте „пет процената укупних гласова које су добили сви кандидати за гувернера на последњим општим страначким изборима“. Последњи републикански унутарстраначки избори за кандидата за гувернера били су 2022. године када је било 1.954.172 гласова. Тада је изгласан кандидат и садашњи гувернер Тексаса Грег Абот. Међутим, тексашка Републиканска странка одбацила је петицију, пошто председавајући Мет Риналди тврди да је поднета исувише касно, и да чак и да није било тако „велика већина потписа петиције није важећа“. Наиме, он је тврдио да многим потписима недостају кључне информације као што су „адреса становања, изборни округ у којем је гласач регистрован, датум рођења/број регистрације гласача“ или су потписи прикупљени електронски а не својеручно.
Ово је изазвало жестоки одговор тексашких националиста, а Милер је објавио у свом подкасту Тексашке вести (Texas News) да његова група „ступа у рат са тексашком Републиканском странком“. Дана 10. јануара, ТНП је поднео хитну представку државном Врховном суду заветујући их „да се боре за своје право на самоуправу“, иако је ово било скоро сместа одбачено.
Сукоб Тексаса и Сједињених Држава – (не)могући грађански рат у Америци
Тексашки сецесионисти су такође кренули дуж законодавне путање, пошто је тадашњи представник у државном законодавном телу, Брајан Слејтон у марту 2023. поднео законски предлог који позива на референдум о „томе да ли ће или не држава истражити могућност тексашке независности“. Није им успело да предлог буде усвојен у законодавном комитету овог тела. До тога је дошло након што је Републиканска партија Тексаса одобрила позиве за референдум о томе да ли држава „треба да поново потврди свој статус независне нације“ на конвенцији у јуну 2022. у Хјустону.
Овај потез изазвао је све појачано интересовање о томе шта би се десило уколико Тексас изгласа да поново постане независна република. У интервјуу за Њузвик, Милер, предводник ТНП-а, истиче да би текзит био мелем за неуспешни федерални систем.
Милер каже: „Федерални систем је разбијен и Тексашани плаћају цену. Имало би више смисла да Тексашани управљају Тексасом“. Он криви федералну владу за пораст цена горива и намирница, заједно са повећањем државног дуга додајући: „Да је то могло да се поправи, било би поправљено“.
Како би изгледао независни Тексас?
Милер предвиђа успешан референдум о независности након кога би уследио процес преговора између Остина и Вашингтона, који би се окончао двама независним али блиско повезаним државама. Каже: „Једном када се буде изгласао позитиван одговор на референдумско питање о независности, ништа се не би одмах променило. Тексашани би отпочели процес кретања према независности који би обухватио промену нашег државног устава, статута који происходе из уставних промена, процену и испуњење међународних споразума, уговора и договора и преговоре о спорним питањима са федералном владом.
„Уколико се савезна влада буде држала своје скоро вековне политике поштовања права на самоопредељење, ми очекујемо да односи са остатком Сједињених Америчких Држава буду срдачни и кооперативни“.
На свом вебсајту ТНП заговара да би независни Тексас требало у почетку да настави да користи амерички долар како би осигурао „економску стабилност“ што значи да би каматне стопе наставиле да контролишу Федералне резерве. Дугорочно, позивају Тексас да тежи стварању „договорене монетарне уније са САД“, слично евру, који је валута двадесет европских држава. Уколико ова могућност не стоји на располагању, „Тексас би желео да истражи могућност стварања сопствене валуте што је пре могуће“.
Милер је рекао Њузвику да Тексас „не би имао обавезу да плати део дуга који је акумилирао федерални систем“ и предлаже да би одговор на питање да ли би Тексас прихватио део зависио од преговора са Вашингтоном о садашњој владиној имовини, укључујући и оно што би добио од америчке војске. ТНП тврди да би након стицања независности Тексас био устројен као „проста (унитарна) национална држава“, која би била подељена на мање области. Услове за стицање држављанства би одређивало тексашко законодавно тело „али би по свој прилици одражавале услове за стицање грађанства осталих самоуправних независних нација“, док би „Тексашани који сада легално настањују територију државе аутоматски стекли тексашко грађанство онда када држава постане независна“.
Програм ТНП-а такође позива на успостављање независне тексашке војске.
Према Милеровим речима, ТНП жели да се између „Сједињених Америчких Држава и Тексаса неометано крећу људи и добра“ уколико дође до раздвајања. На вебсајту покрета група указује на односе између САД и Мексика као на модел који би се могао опонашати. Држава Тексас би се „лако квалификовала“ за амерички програм безвизних олакшица (Visa Waiver program) који допушта грађанима четрдесет једне државе да без визе бораве деведесет дана на територији САД.
Напетости су порасле у јануару између Тексашана и федералних власти у вези са имиграцијом, када је гувернер Грег Абот блокирао службенике Царинске и граничне заштитне службе (Customs Border and Protection) и онемогућио да патролирају Шелби парком у Игл Пасу, жаришту илегалних прелазака границе из Мексика у САД.
Дана 12. јануара, жена и двоје деце утопило се док су покушавали да пређу реку Рио Гранде према Игл Пасу. Два дана касније. Служба националне безбедности (Department of Homeland Security) послала је опомену о престанку и одустајању (cease-and-desist letter) тексашком јавном тужиоцу Кену Пекстону. Државним властима дат је рок до 17. јануара да допусте приступ федералним службама овој локацији, или ће се суочити са могућим правним поступком. Пекстон је одбио да се повинује и обећао је у свом одговору: „Тексас неће поклекнути пред Баједеновом рушилачком политиком отворене границе“.
Борба за ослобођење
Исходиште било каквог покушаја сецесије по свој прилици би било жестоко правно спорење, пошто је Врховни суд пресудио 1869. године у случају Тексас против Вајта да је напуштање неке државе уније противуставно. Милер оспорава ово гледиште наводећи: „Секција десет Првог члана америчког Устава набраја све чинове који су забрањени државама. Повлачење из уније није на том списку. Стога, према Десетом амандману[II] Устава, изостанак експлицитне уставне забране значи да је то право резервисано државама и народу“.
Професор Мет Квортруп (Matt Qvortrup), политиколог и адвокат, изјавио је за Њузвик да је одлука у случају Тексас против Вајта „заснована на донекле сумњивој јуриспруденцији“ и могао би га поништити Врховни суд.
Британски интелектуалац, аутор књиге из 2022. године I Want to Break Free: A Practical Guide to Making a New Country (Желим да се ослободим: практични водич за стварање нове државе) истраживао је покрете за независност широм света и успоставио је разгранате везе са тексашким националистима, укључујући и његово обраћање на тродневној конференцији Текситкон коју је у новембру прошле године организовао ТНП у Ваку.
Током интервјуа са Њузвиком о тексашким националистима, Квортруп признаје да их је у почетку „отписивао мислећи да се налазе на крајњој десници [политичког спектра]. Међутим, био је пријатно изненађен када је на окупљању у Даласу особа која га је као рођеног Лондонца упитала да ли је „престрављен да живи у граду који води муслиман“ испраћена до излазних врата.
Упитан шта мисли о шансама кампање тексашких сецесиониста, Квортруп каже да је „држава усамљене звезде“ „можда једино месту у Америци које има осећај идентитета“ типично повезиван са независним државама. Како би се одржао референдум овај истраживач указује да би по свој прилици била потребна „политичка промена, вероватно у оквирима Републиканске странке“, коју би пратила правна борба која би се по свој прилици окончала пред Врховник судом. Квортруп признаје да би ово било врло тешко, али додаје: „Пре сто године, мислим да је било око тридесет пет држава на свету. Сада их има сто деведесет пет. Заправо није у потпуности незамисливо да се посведочи како држава успоставља саму себе“.
Оно што је важно запазити јесте да су се многи истакнути републиканци поигравали са идејом сецесије од уније, уколико је већ нису отворено пригрлили. Чип Рој можда не важи за некога ко пажљиво бира речи, али чак је и према стандардима републиканских конгресмена његова изјава од 2. јануара ове године била изненађујућа. Сједињене Државе, образлагао је, ушле су у „уставну кризу“ пошто су централне власти или неспособне или невољне „да заштите нашу границу од инвазије“. Додао је: „Моји земљаци Тексашани исправно се питају да ли би Тексас и сличномислећи Американци требало да остану део федералне владе одустајући од свог благостања, безбедности и сигурности пошто ова крши уговор по којем смо ступили у унију“.
Када је упитан о тексашкој независности у новембру 2021. године, сенатор Тед Круз рекао је да „још увек није спреман да одустане од Америке“, али да „уколико демократе окончају процедуру опструкције у Сенату (filibuster)[III], уколико фундаментално униште земљу, уколико буду проширили број чланова Врховног суда[IV], уколико Дистрикт Колумбија претворе у савезну државу, уколико федерализују[V] одржавање избора, уколико масовно прошире изборне преваре, може наступити тренутак када ствари постану безнадежне“. Ако се то деси, „онда мислим да би требало да узмемо НАСА, војску, нафту“, каже.
Одвојено од реалности
Међутим, Џејмс Хенсон, управник пројекта Политика Тексаса на Тексашком универзитету у Остину сматра да је дебата о тексашкој независности више о унутарњој републиканској политици него што је сама по себи озбиљан политички пројекат.
Он је изјавио за Њузвик: „Позиви тексашких националиста на нешто што би личило на Текзит је некаква комбинација маштарије и симболичког позирања, а и једно и друго је одвијено од реалности… Страначки апарат Републиканске странке постао је омиљено уточиште екстремним и езотеричним политичким елементима, и тамо се такве фракције третирају много озбиљније него у широј јавности“.
„У појединим областима, они понекад успевају да помере центар странке удесно, и успевају у скретању пажње на идеје и предлоге који имају мало везе са реалношћу – попут идеје о независном Тексасу“.
Милер оштро одбацује наводе да је тексашки национализам десничарска ствар. Насупрот томе истиче: „Да би покрет за независност био успешан он мора да по својој природи буде надстраначки“. Пре него што је био саоснивач ТНП-а 2005. он је провео две године истражујући сецесионистичке покрете широм свега, између осталих и оне у Шкотској, Каталонији и Квебеку. Објашњава шкотско изгласавање останка у Великој Британији – што је изгласано већином од 55 одсто насупрот 45 одсто гласова – тиме што је независност била повезивана са левичарски настројеном Шкотском националном странком (Scottish National Party) и верује да сецесионисти „заиста морају да превазиђу све оне уобичајене начине на које политика настоји да нас подели“ како би успели.
„Не постоји уверљив сценарио“
Џошуа Бланк, стручњак за државну политику на Тексашком универзитету у Остину и управник за истраживања на Тексашком политичком пројекту, истиче да је мало вероватно да се Текзит оствари на миран начин и да би то захтевало велико повећање државног капацитета [независног Тексаса, прим.прев], што би одбило многе републиканце. У интервјуу за Њузвик рекао је: „Мислим да историја јасно показује да не постоји уверљиви сценарио по којем би Тексас могао мирно да се издвоји из Сједињених Држва, чак и да је то воља његовог становништва –за шта колико је мени познато нема назнака“.
Бланк је наставио: „Када почнете да размишљате о механизмима на основу којих би Тексас могао да се искључи из Сједињених Држава, апсурдност овог предлога брзо постаје самоочигледна. Без обзира колико Тексас понавља тврдњо о својој самобитности, , и Тексас се, као и већина држава, ослања на федералне доларе – посебно последњих година – који му помажу да обезбеди релативно низак основни ниво државних служби и услуга. Да би се Тексас повукао из САД, држава би морала да знатно повећа своје приходе кроз опорезивање и таксе како би надоместила недостатак федералних средстава, али исто тако како би почела да обезбеђује финансирање за многе, често изузетно скупе, службе које више не би обезбеђивале федералне власти.
„Средишњи елеменат републиканске политичке правоверности у Тексасу јесте управни модел који се заснива на ниским порезима и пружању сведеног броја државних услуга. Вршење улоге коју у финансирању и обезбеђивању јавних служби има федерална влада захтевали би драматично другачији, знатно проширени модел управљања Тексасом. Верујем да би већина републиканских гласача више презирала такав модел него што презиру садашње тексашко учешће у САД“.
Дебата о тексашкој независности одиграва се усред шире расправе о јединству, и уопште одрживости, САД суочених са садашњим политичким напетостима. У фебруару 2023. године, чланица Представничког дома из Републиканске странке Марџори Тејлор Грин изазвала је жустру расправо позивањем на „национални развод“ према којем би се земља „поделила на црвене државе и плаве државе[VI] и умањио би се опсег федералне владе“.
Потоње истраживање јавног мњења које су спровела агенција Ју Гов и Економист утврдило је да се 23 одсто Американаца слаже са овим предлогом, у односу на 62 одсто оних који се не слаже и 15 одсто које није јасно опредељено.
Након што је Врховни суд савезне државе Колорадо у децембру 2023. године пресудио да није у складу са Уставом да Доналд Трамп служи други председнички мандат[VII], због ограничења која Четрнаести амандман Устава САД намеће онима који су учествовали у „побуни“, Гринова је поновила свој позив на друштвеној мрежи Екс, некадашњем Твитеру.
Џорџијска републиканка је написала: „Америка је у уставној кризи. Администрација омогућава општу прекограничну инвазију и пружа уточиште илегалним имигрантима. Судови су укључени у правосудну тиранију. Влада је политички злоупотребљена против народа. Ускоро ће национални развод бити наша једина преостала могућност“.
Милер је изјавио за Њузвик да је „корисно“ што је Гринова покренула дискусију али је одбацио идеју да би се САД могле поделити између демократа и републиканаца. Он каже: „Ово је унија педесет суверених држава… не постоји подела Сједињених Држава према политичком опредељењу. На појединачним државама јесте да се определе да ли желе или не желе да се настави овај однос зато што је он на крају крајева добровољна унија“.
Свако настојање да се Сједињене Државе поделе између демократа и републиканаца морало би да се носи са чињеницом да не постоји очигледна линија географске поделе, пошто државе које су конзервативније оријентисане такође обухватају и доста либерално оријентисаних џепова, посебно усредсређених на велике градове, док обратно важи за нека рурална подручја у државама којима управљају демократе.
Јачање покрета за ослобођење
Али ово није зауставило бројне сецесионистичке покрете да износе своје позиције, посебно уколико постоји географско усредсређење острашћености због националних политичких догађаја. После изборне победе Доналда Трампа у новембру 2016. године, Калегзит – попут Текзита – што су све термини настали поигравањем са појмом Брегзит, кампањом за иступање Велике Британије из Европске уније која је победила на референдуму у јуну 2016. године – постао је истакнута тема на друштвеној мрежи Твитер.
Потоње истраживање јавног мњења које је спровео Берклијев Институт за истраживање управе Калифорнијског универзитета, показало је да 44 одсто демократа у држави подржава „предложену иницијативу која позива да се изгласа калифорнијско проглашење независности од Сједињених Америчких Држава и да тако постане независна држава“, што је гледиште које је делило свега 32 одсто од Калифорнијаца.
Карла Герике је тренутни председник Фондације за независност Њу Хемпшира и портпарол Пројекта за слободну државу (Free State Project, скраћено ФСП), покрета који охрабрује либертаријански наклоњене појединце „да се преселе у Њу Хемпшир због слободе“.
Како би се прикључили ФСП-у, који тврди да је то до сада урадило већ двадесет хиљада људи, од појединаца се тражи „да искажу своју јасну намеру да се преселе у држању Њу Хемшир“ а потом „да исказују пуне практичне напоре за стварање друштва у којем је највећа улога грађанске владе заштита живота, слободе и имовине појединаца“.
Правдајући ову политику, ФСП наводи: „Усредсређењем наших чланова у појединачној држави, ми повећавамо наш домет као активиста, предузетника, стваралаца заједница и интелектуалаца“. Иако сви активисти ФСП-а не подржавају да се одмах постигне независност Гранитне државе, Герике свакако то чини. За Њузвик је изјавила: „То је идеја чије је време дошло пошто се осећа незадовољство на различитим деловима политичког спектра“.
Почетком године, 3. јануара, конгресмен Џејсон Герхард, републиканац у законодавном телу Њу Хемпшира, изнео је законски предлог у којем стоји да уколико федерални дуг икада досегне 40 хиљада милијарди долара, што је око 6 хиљада милијарди више од његове садашње вредности, држава „ће прогласити независност и наставити своје постојање као суверена нација“.
Апокалиптични поглед на сецесију даје предстојећи филм Алекса Гарланда Грађански рат, у којем играју Кирстен Дунст и Ник Оферман. Трејлер за овај филм објављен је у децембру прошле године. У заплету који се заснива на жестоко продубљеним америчким политичким поделама, деветнаест држава напустило је унију, оформило фракције као што су Флоридска алијанска и оно што Оферманов по трећи пут изабрани председник назива „такозваним Западним снагама Тексаса и Калифорније“, изазивајући отворени рат са америчком војском.
У једном видео исечку, милитанти држе групу новинара и цивила на нишану. Један од заточеника каже: „Ми смо Американци, зар не?“ Један од наоружаних људи, којег игра Дунстов супружник из реалног живота Џеси Пимонс пита: „Добро, али који сте ви Американци?“
Уколико се напетости претворе у кризу постоји много фракција, укључујући тексашке националисте, спремних да преобликују политичку географију Северне Америке. Велика иронија састоји се у томе да је једина сила довољно снажна да обори Сједињене Државе, свакако најмоћнији политички ентитет у људској историји – заправо она сама. Сам Милер, када је упитан о вероватноћи да Тексас постане независна држава за тридесет година, не показује ни најмање колебање или сумњичавост. Активиста једноставно одговара: „Сто посто“.
Извор: Њузвик
[I] У питању кованица од речи Texas и Exit (Излаз); слично британском покрету Брегзит
[II] Десети амандман америчког Устава санкционише да федерална влада има само она овлашћена која јој је поверио Конгрес; уколико то овлашћење није назначено, припада државама или народу.
[III] Филибустер у америчком Сенату је опструкција продужењем дебате како се законски предлог не би дошао на ред за изгласавање; постоји врло мало ограничења у вођењу расправе, те сенатор може да говори, уколико се неко други није јавио за реч, беспрекидно; правила Сената омогућавају да се изгласа прекидање дебате, међутим, за то је потребна тропетинска већина (уобичајено шездесет сенатора) тако да мањина сенатора може да блокира усвајање ове одлуке те стављане на дневни ред гласања о предлогу који има просту већину.
[IV] Врховни суд САД чини деветоро судија; пошто је председник САД Доналд Трамп покренуо процедуру за именовање троје судија током свог мандата, Нила Горсача (2017), Брета Каваноа (2018) и посебно Ејми Кони Барет (2020) која је заменила лево либералну судију Рут Гинсберг, чиме је осигурана конзервативна већина највишег судског тела, појавили су се позиви у делу Демократске странке да се број судија Врховног суда увећа, именују нове судије за мандата председника из редова демократа и тако осигура либерална већина; странке се углавном уздржавају од оваквих потеза страхујући да ће нека наредна администрација из супротстављене странке посегнути са сличним потезима.
[V] Надлежност одређивања правила о одржавању избора у САД припада савезник државама а не федералној влади.
[VI] Црвене државе означавају оне којима доминирају републиканци, плаве тамо где превагу односе демократе
[VII] У међувремену Врховни суд САД донео је одлуку којом поништава ову пресуду
