Југ завија, разјари се море [море], ̏
прекрилише небеса облаци,
разлежу се простором громови,
зрак пљускови густи замаглише –
од господње силе свемогуће!
Вјетар дима [ди̂ма̄], витле се облаци,
муње снују, ломе се громови,
земља дрхти а јече простори,
љето жеже, остра зима кочи –
њом свјетови по простору миле [ми́ле] ̄
ка [кâ] што мрави по земљи пузају,
бездне [бèздне] висе [ви̏се] а горе се висе [в ̄ и̂се]!̄
Ти све биље раниш са влагама,
ка [кâ] свјетове што раниш зракама [зрàкама],
ка [кâ] сјемена што раниш клицама!
Ти основа [оснòва] чудесне трагове
и покри их тайности [тà и̭ности] завѣсом [зâв и̭ јес̄ о̄м]
којима ти миле [ми́ле̄] творенија
с ништожности к слаткоме битију [би̂тију]
и враћу се с бића [зби́ћа] к ништожности!
Слава Теби, Творче и Господи –
Ти истока немаш ни запада!
Петар II Петровић Његош
10. октом[бра] 1850.
Из Његошеве „Биљежнице“ приредио: проф. др Радмило Н. Маројевић
