Јасно је да су научне и технолошке иновације неопходне за раст продуктивности који обогаћује друштва, али то није довољно. Трансформисање технолошког напретка у раст продуктивности који би релативно брзо, кроз раст животног стандарда, био уживан од већина чланова друштвене заједнице захтева политике посебно осмишљене да подстакну инклузивност.
Пише: ГОРАН НИКОЛИЋ/ОКО/РТС
Животни стандард се миленијумима практично није мењао. Унапређења су била толико маргинална да их обичан човек, иначе склон да идеализује прошлост, што је вероватно повезано са сећањем на лепе дане младости, није ни примећивао. Људи су радили оно што су радили њихови преци; генерацијске побуне којој сведочимо данас није било, или бар не у обиму какав ми данас имамо прилику да искусимо, посебно у односима са млађим генерацијама. Онда се у Енглеској десила Индустријска револуција, које се релативно брзо раширила на западну Европу, потом Северну Америку и цео свет.
Од тада, па до данас, снажно повећање животног стандард дешава се зато што је за производњу добара и услуга потребно све мање и мање ресурса. То је постигнуто иновацијама, почевши од оне свима најпознатије – парне машине, чија је моћ (на пример, изражена у коњским снагама) била толико импресивна и ефикасна да је убрзо потиснула употребу домаћих животиња за исте намене, и преусмерила употребу радне снаге у мање физички тешке активности.
Ипак, како показују бројна истраживања, индустријска револуција јесте заслужна за драматично убрзање економског раста (на данашњих око 3% просечно годишње на глобалном нивоу, десетоструко брже него што је то било два столећа раније), али није произвела напредак у благостању највећег дела обичних радника током већег дела 19. века. Дакле, нешто што промовише продуктивност у пословању компанија често неће производити ефекте на нивоу друштва или привреде, односно функционисаће са великим временским помаком.
Овај закључак је веома важан за креаторе политике, јер док фирме имају луксуз да се фокусирају на продуктивност само оних ресурса које одлуче да упосле, друштво треба да побољша продуктивност свих својих људи не чекајући да прође њихов животни век.
Да економски раст не мора генерисати благостање за највећи део популације јасно је и на основу често цитираног податка да се реални дохоци просечних Американаца, не рачунајући најбогатијих 10%, практично нису променили од 1970-их. Наиме, запањујућа је чињеница да су просечне реалне зараде (дакле кориговане за раст цена) производних радника са средњим примањима кумулативно порасле за маргиналних 0,7% у периоду од пола века почевши од фебруара 1973. (тако се повећавајући за непуних 20 центи за 50 година).
Време глобализације
Слична ситуација је и у многим земљама у развоју. Наиме, са убрзањем глобализације од почетка 1990-их, мултинационалне компаније прошириле су производњу широм света, те су многе фирме у земљама „Трећег света“ постале интегрисане у глобалне ланце снабдевања усвајајући најсавременије производне технике. Последично, продуктивност ових компанија снажно је порасла, али је продуктивност економија у којима су оне пословале углавном стагнирала.
Индикативан је пример Мексика, који се са либерализацијом од 1980-их, односно формирањем зоне слободне трговине са САД и Канадом 1990-их, имао снажан прилив страних инвестиција и драматичан раст извоза индустријских производа. Ипак, укупна продуктивност мексичке економије, као и већине осталих привреда Латинске Америке, практично је стагнирала од тада, са последичним реперкусијама по животни стандард просечних становника тих земаља.
Наиме, индустријске компаније Мексика и других латиноамеричких држава постале су продуктивније јер су биле приморане да се такмиче на глобалном тржишту, али су оне истовремено смањивале запосленост, апсорбујући све мањи део радне снаге тих земаља. Тако је остатак економија, у коме доминирају мале фирме, постајао све мање продуктиван. Резултат је био да је повећање продуктивности у глобално оријентисаној индустрији неутралисано лошијим учинцима у другим активностима, углавном у услужном сектору.
Чак и ефекти толико хваљене вештачке интелигенције на раст укупне продуктивности могу бити упитни. На пример, предности вештачке интелигенције у погледу продуктивности могу бити ограничене ако важни делови економије – грађевинарство, бројне услуге, креативни рад – остану изван домашаја исте, што је нешто што се лако може десити без активне улоге државе.
Наука, технологија и стандард
Јасно је да су научне и технолошке иновације неопходне за раст продуктивности који обогаћује друштва, али то није довољно. Трансформисање технолошког напретка у раст продуктивности који би релативно брзо, кроз раст животног стандарда, био уживан од већина чланова друштвене заједнице захтева политике посебно осмишљене да подстакну инклузивност.
Наравно, не треба одбацивати неупитне позитивне ефекте технолошких унапређења. Хипотеза да ефекти технолошког напретка на крају дођу до свих, чак и ако његове непосредне користи врло дуго стиче само мала групи корпорација, односно инвеститора, вероватно је тачна. Међутим, питање је колико времена је потребно да прође.
Многи радници, посебно они ниско квалификовани, никада неће узети бенефите технолошких унапређења. Сигурно да су неадекватне институције и прописи, који искривљују преговарачку моћ радништва (синдикати су од почетка 1980-их изгубили добар део своје моћи) или ограничавају конкуренцију у многим секторима, одговорни за овакву ситуацију.
И сама природа технологије, односно чињеница да иновације најчешће иду на руку висококвалификованим радницима и професионалцима, отежава ситуацију за највеће сегменте друштва. У том смислу, јасно је да су политике као што је државно финансирање (пре)обуке радника или субвенционисање мањих предузећа један од адекватних одговора на постојеће проблеме.
Пробизнис политика
Наравно, најважнији и најиздашнији елементи јавне потрошње – здравство, пензионо осигурање и школство – остају главни фактор друштвене инклузије. То што је јавна потрошња у последњих сто година, као удео у БДП-у, учетворостручена (достижући између 40% и 50% БДП-а у већини држава света), можда је и највећи успех човечанства у погледу редистрибуције благостања и вероватно најбољи индикатор да су ствари ипак боље него раније (истина, то што је тај исти удео практично непромењен од 1970-их је опомињуће).
Такође важно, модерни политички систем, који је базиран на релативно широком поверењу популације, обећава да скоро ниједна владајућа политичка елита неће смети да дирне у ове муком остварене тековине синдикалиста и прогресивних интелектуалаца од 19. столећа. „Контрареволуција монетариста“ (регономика, тачеризам, односно неолиберализам) у спроведби од раних 1980-их, и поред негативних последица које је произвела није успела да преокрене точак историје.
Практични слом неолиберализма, који се најбоље види кроз незапамћену фискалну и монетарну експанзивност у кључним економијама модерног света, указују колико је за политичке елите битно да слушају глас већине. Упркос тренутним напорима да се обузда јавна потрошња и монетарна политика учини рестриктивнијом (обични грађани Србије то најбоље виде кроз раст ЕУРИБОР-а, тј. рата за стамбене кредите), заокрет од „државе благостања“ ка нечему што би личило на „про-бизнис“ политике, засноване на малим порезима и радикалном смањењу фискуса и јавних дугова, на срећу не изгледа реалистично.
Лекције, односно последице, Велике депресије 1930-их, толико су снажне и опомињуће да је активно коришћење монетарне и фискалне политике као амортизера социјалних напетости постало фактички опште прихваћено – на добробит обичног човека у скоро сваком кутку планете.
