Ма колико да живимо у постистини и постисторији, не може се најпре заклињати на Јеванђељу, а после потписивати признање сецесије и комадање сопствене државе, писао је Слободан Антонић 2018. године
„Да Срби, попут Индијанаца, дају човеку име по карактерној особини, његово име би било: Усне-Које-Лажу“ .
„Ми смо све одавно изгубили, данас немамо ништа. А то ништа смо добили 1999, 2004, 2008, а онда смо то потврдили 2010. и 2011. Боримо се да (од Косова) имамо нешто, а не ништа“.
Исти човек о истој теми, недељу дана доцније:
„Да један метар (од Косова) добијемо, добитак је, јер сада немамо ништа“ .
Немамо ништа? Зашто нас онда Брисел, а иза њега и Вашингтон, терају да с Приштином склопимо „правно обавезујући споразум“? Немамо ништа, „још од 1999“? Зар је Резолуција СБ УН 1244 баш „ништа“? То што државе у којима живи 5,3 милијарди људи нису признале приштински НАТО-нарко-патрљак – такође је „ништа“? То што „Kосово“, после деценију лобирања Империје, још није ни близу чланства у УН – исто тако је „ништа“?
„Спречен пријем самопроглашеног Косова у Светску царинску организацију, у корист Србије говорили представници Русије, Kине, Индије, Бразила, Аргентине, Kипра, Словачке, Белорусије, Грузије, Чилеа, Азербејџана, Kубе и Индонезије, а у виду писаних нота подршка је стигла од Kонга, Сирије, Анголе, Kамбоџе, Kиргизије, Сијера Леонеа и Шри Ланке“ . То је било само дан пре изјаве да, када је реч о Косову, данас „немамо ништа“? Баш неко чудно а моћно „ништа“. Шта тек да се каже за тврдњу да је „добитак“ ако од Косова спасемо „макар метар“? „Метар од Косова“, пошто је аутор те исте реченице претходно широкогрудо – Бриселским споразумом (2013) – дао 50 километара Севера Косова? Лепа трговина, нема шта. Прво даш 50 км, а да за то не добијеш ништа. (Да подсетим, ЗСО коју је, по потписивању Брисела 1, поменути преговарач најавио за „вечерас“, ни после пет година није формирана; нити је на видику.)
А онда, пошто се пре пет година низашта дало 50 км, сада се „лавовски бори“ за макар 1
Браво за наше преговараче! Најзабавније је што је, ступајући на дужност Председника, тај исти човек дао следећу заклетву (Устав, чл. 114): „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“
Не само да су ове речи изговорене с руком на Уставу, него је још Председник тражио да му под десницу ставе и Јеванђеље, и то оно најстарије српско – Мирослављево. Али, зашто се неко 2017. заклињао на Јеванђељу да је Косово „саставни део Србије“ ако је мислио да је Косово „одавно изгубљено“, па „данас немамо ништа“?
Или је другачије мислио онда, а другачије данас? Да ли то значи да је његова заклетва из 2017. године сада неважећа? А ако је заклетва неважећа – да ли се и даље може бити Председник републике? Заклетва је поднета пред судијама Уставног Суда. Пред представницима Војске и Полиције. Сви они су се, такође, заклели на Устав. Дата је пред Владом и Скупштином који су и сами исту такву заклетву положили. А данас се Председник одриче своје заклетве. И не само то, најављујући могућност да Србија призна сецесију тзв. Косова („Нећете ући у УН, осим ако ми нечим не будемо задовољни“), он угрожава и саму државу, њено основно начело – сувереност и територијалну целовитост. Смеју ли остали актери који чине систем и чувају га да то немо посматрају?
Потписивање „споразума“ којим се легализује насилно отимање дела територије означава почетак легалног распада државе о којој је реч. Наиме, конститутивно начело државе јесте сувереност и територијална целовитост. Па ако се власти и народ одрекну тога, држава престаје да буде држава и постаје пука територија. А територија се, по начелу јачега, може комадати од стране свих који то реално могу. „Неће моћи да нам узму ни један метар Косова, ни по коју цену. Срећније решење би било замрзавање конфликта. Суверенитет и територијални интегритет Косова неће бити угрожени ни са једне стране, нема тих пара. Ни сад, нити икад.” Тако је изјаву нашег Председника о метру добитка прокоментарисао шеф преговарачког тима „Косова”, Авни Арифи .
Е, то је државотворни начин размишљања. С територијом нема шале. Кад даш један метар можда си тиме дао све. Ено примера Судета и Чехословачке . Косово, дакле, за Србију не сме да буде „изгубљено“. Оно није Атлантида па да нестане. Косово је окупирано и одузето. А свако ко подржава окупацију зна се шта је. Лично се срамим пред својим прецима – Антонићима, домаћинима-земљоделцима из села Вукона, задња пошта Бањани, општина Уб, јер сам део генерације која данас предаје Косово.
Мој отац Чедомир (1933) био је први Антонић који није био ратар, попут мог деде Момира (1893-1971), прадеде Милисава (1870-1903), чукундеде Петра (1827-1875), наврдеде Марка (1792-1842) и свих осталих наших курђела и аскурђела. За шта су сви ти српски сељаци живели и крварили? Због чега су нас учили да је „Косово грдно судилиште“ и да је „земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“?
Да би неко све то бацио у блато, е да би напредни паразити наставили да сисају животне сокове из умирућег српског друштва, и како би наша главна преокупација и даље били „Слоба и Кија“ и „како најбрже аутом до Ситоније“? Не, ма колико да живимо у постистини и постисторији, не може се најпре заклињати на Јеванђељу, а после потписивати признање сецесије и комадање сопствене државе. Напредњаци намеравају да направе 54 фонтане у Београду. Да ли су свесни шта све у њима може да буде удављено?
Извор: Слободан Антонић
Стање Ствари
