Пише: Ђуро Радосавовић
Фонд ријечи пуни се читањем. Дјелује једноставно, али је заиста тако и није лако. Рјечник је база, одакле се црпе синоними, антоними, асоцијације и повезнице. Чини се да су у парламент ускочили људи који су се одрекли читања књига и магазина, мјесечника и недјељника
Спотичу се посланици о ријечи. Траже реплике, а реченице немају. Скоро да нема рјечитих, нема благоглагољивости, нема чак ни префриганих који и кад немају што да кажу умију да се извуку. Ораторство равно нули, дикција, став, ерудиција, нема (више) тога. Има глуме, има форсирања и амбиције, али неосноване. Није до треме, није до неискуства, проблем је у нечитању.
Постоји нешто што се назива фонд ријечи. Али не може се напумпати, не може се створити преко ноћи, даунлоадовати, преузети или накалемити. Глава нема усб порт. Ораторство се учи, дикција се вјежба, тим се баве озбиљни бихевиористи и мајстори говора. Једно је како написати говор, друго је како га изнијети, односно како одржати говор. Али овдје је проблем у свакодневној комуникацији, у одговарању, попут оног што се карактерише као “дим у дим”.
Фонд ријечи пуни се читањем. Дјелује једноставно, али је заиста тако и није лако. Рјечник је база, одакле се црпе синоними, антоними, асоцијације и повезнице. Чини се да су у парламент ускочили људи који су се одрекли читања књига и магазина, мјесечника и недјељника. Све што читају су постови на друштвеним мрежама, партијска саопштења и кликбејт текстови на порталима. Ако нису поменути у тексту, то њих не занима. Због тога од нових политичара не може се чути ниједна мудрост, макар позајмљена. Скоро ни цитата нема, осим кад Његоша цитирају, и то с муком, јер изгледа да су више слушали него што су га читали.
Било би занимљиво спровести анкету које су све књиге у посљедњих годину дана прочитали парламентарци, али да одговоре искрено. Не би их било много, а изговор би био да немају времена. Јер, заправо не знају колико су им потребне, што због ширења видика, универзалних тема које се и њих тичу, као и ширења фонда ријечи.
Због тога што не читају, наши политичари у парламенту звуче као ЧетГПТ, користе поштапалице, реченице нису смислене и као да из опозиције и власти проговара иста особа, само неко питање тумаче другачије, а wординг је исти. Није да се није читало раније, кажу упућени да је Роћен велики заљубљеник у књиге, да не говоримо о Лекићу, Зарији Пејовићу и Даниловићу. Некима се ерудиција не може оспорити.
И даље се препричавају и шерују говори и наступи Славка Перовића коме се видјело да посједује ораторске способности и да зна и воли да чита. Такође, посриједи је сасвим други пол политичког дјеловања, али Аћим Вишњић је знао да проговори, такође и Новак Килибарда, што год ко мислио о њему. Драган Шоћ кад год би проговорио био је то час дикције и добро формираних реченица.
Елоквенција се не стиче тако што проведете сате у скупштинској клупи, већ се сати проводе и читајући “тамо неке” књиге. Светозар Маровић је каткад дјеловао конфузно, али знао је да се позове на озбиљне филозофе и дјела.
Нови политичари изгледа не билдују мозак, билдују искључиво его и профиле на друштвеним мрежама. Чак и тај Твитер (X) који користе, нису избирикани, у пар корака направе неколико киксева. Не умију ни суптилно да увриједе а да то не испадне дегутантно и да не буде ударац испод појаса. Изговора нема, јер, постоји недалеко од парламента сасвим добро опремљена градска бибилотека, а на Цетињу изузетна национална бибилотека. Постоје бројне књижаре, али и доступне књиге у електронској форми или ПДФ на свега пар кликова. Али, проблем је што треба читати, а они немају времена, од кафа и скроловања, па кад проговоре и забагују, криве судбину. Спотакну се о сопствене ријечи. Иако су мислили, лако ћемо. Али не дају се ријечи, ријеч се на да преварити. Читање се исплати, а незнање може скупо да их кошта.
Извор: Вијести
