Пише: Ђуро Радосавовић
Ако завиримо у књигу “World graffiti” видјећемо да су поруке важне колико и сам дизајн, да спој идеје и талента доприноси чињеници да се графити не могу игнорисати и да се с правом називају умјетношћу. Оспоравано је дуго то звање графитима, исто као и стрипу, али временом и истрајношћу, постали су неоспорна умјетност. Бенкси није само дао печат, није он само мајстор спреја, он је усавршио све, од графита направио концепт, спојио политику, активизам, побуну и умјетност. Али све креће од идеје, јер ништа ту нема спонтано иако само изгледа тако.
Ваља се подсјетити какве су поруке исписивали студенти 1968. године у Паризу током побуне. Све те идеје и поруке су филозофија спакована у пар ријечи. Озбиљне су то идеје које тресу друштво и данас, све до жутих прслука. Кога занима може лако да се информише, да укуца на интернету “Billboard hacking” па да види што све пише, макар на простој Википедији. видјеће какве су провокативне поруке приказане на незавршеној Шангајској кули, она попут. “What’s Up Hong Kong” да је на тргу у Београду на фору промовисан сајт PirateBay и постављена порука: “First they ignore you, then they laugh at you, then they fight you, then you win.”.
У филму “Три билборда испред Ебинга у Мисурију” видимо снагу оглашавања. Али да би порука одјекнула, потребна је идеја, или макар фора која ће да заинтересује људе. Тизер је оно што је било актуелно, а сад већ жуља људе јер је свеприсутно, али и даље ради посао. Постоји много начина да се скрене пажња, ако постоји циљ и ако се ради смислено.
Али у Подгорици испред зграде Општине пустити порно филм на citylight-u нема смисла, јер нема поенте, а није ни фора. Још горе ако су то урадили средњошколци, јер то показује њихово неразумијевање свијета и друштва. На много успјешнијих начина могли су да направе фору, да се прочују, да нешто дизајнирају, измонтирају, да оформе групу, крикну, али ништа од тога нису урадили. Креативност им је равна нули.
Запалите, само запалите све од чега више немате користи
Ово је само бахаћење, хир без смисла. Постоји велика разлика између порнографије и еротике, а види се да екипа која је пустила снимак то не капира. Много је тога потребно да би неко био мангуп и фрајер, а мало је потребно да би неко испао неотесана сељачина. При том, сељак је угледно звање које заслужује поштовање, а сељачина је лик који живи у граду а воде га анимални инстинкти. На Старом аеродрому и даље постоји графит који је адекватан за ову ситуацију, није спектакуларно написан, мрљав је али је добра порука, а пише: “Треба се знат заебават”.
И у међувремену бриљирају и основци. Славили су у Подгорици крај школе, направили бакљаду и запалили кров школе. Срећа па нико није повријеђен, али то је срамота за школу, за цијело друштво. Колико год били луди, напредни, револуционарни, талентовани, мора постојати зрно одговорности, достојанства и креативности. Није све у “укању и букању”.
Бенд Дисциплина кичме има једну пјесму феноменалног наслова. “Младост не оправдава бесвест”. Текста скоро и да нема, углавном је то инструментал, а чује се урлање с времена на вријеме и само повремено глас Душана Којића Које који каже као какав директор школе “Младост не оправдава бесвест”.
Тешко да има веће фаце, рокенрол ауторитета, мангупа и гитаристе од Које, али он зна добро што прича, коме и какве поруке шаље. Он је био Зелени зуб, био је Пит у филму Дечко који обећава, свирао је у бенду “Шарло акробата”, а са Дисциплином направио је чудо. Треба га слушати, треба га чути, јер је антиципирао ово што раде подгорички средњошколци и полуматуранти. Они не жаре и пале како би то могли да раде, и како се то заправо ради, они се брукају прије времена и најављују да стиже једна нова (де)генерација.
Извор: Вијести
