Пише: Ђуро Радосавовић
Ваља поновити што је, како и зашто пјевао Иван Гундулић: “Коло од среће уоколи/вртећи се не пристаје:/тко би гори, ето је доли, /а тко доли гори устаје./Сад врх сабље круна виси,/сад врх круне сабља пада,/сад на царство роб се узвиси,/а тко цар би, роб је сада.”
Ваљало би да политичари имају ово у виду, јер коначно смо дошли у доба смјењивости власти, да коначно се врти демократија у круг, од избора до избора. Нема више врховних, команданата, вјечитих, господара и шефова, коначно, час си ту, час ниси. Врло лако се постаје бивши.
Али занимљиво је са колико убијеђености у непогрешивост улијећу наши политичари у програме уживо, а да се нису припремили, чини се ни мало. Срећа је што се на прсте могу побројати незгодни новинари у Црној Гори. Под “незгодни” се подразумијева да поставља потпитања, да је уопште заинтересован да изгура неку тему, да макар не шаље унапријед питања гостима.
Јер, упркос свему, факат је да тренутно Андрија Мандић дјелује као стамени политичар који влада собом и концентрисан је на то што говори. Друга ствар је колико то што говори има смисла, али да је увјежбан и усмјерен, то стоји. На другој страни су нови политичари, хаотични импровизатори који као да функционишу по моделу “лако ћемо”.
И већ видимо посљедице, јер чак и кад имају сто пута више аргумената, у било којој дебати поједу их стари кадрови, спремни, искусни и бескомпромисни. У чему је онда проблем, зашто багују нови политичари и зашто их тако лако мељу? Зато што се не припремају, поистовјетили су политику и оглашавање. Да, оглашавање!
Јер, једно је смислити изјаву, а сасвим друго је то пласирати на прави начин, тако да има ефекта и да одјекне што више, да има смисла. Начин на који се користе канали комуникације је потпуно погрешан. Сваки бивши новинар који је постао политичар изгубио се и почео да глуми сам себе. То је иста матрица, преозбиљно доживљавају себе и сваки њихов наступ изгледа као да воде дневник, превише акцентују, превелике драмске паузе праве и све изгледа вјештачки, као да се обраћају родбини од које очекују да им се диве.
Најбоље у парламенту пролазе и најбоље наступе имају они који су прошли редом све клупе, од оних у мјесним заједницама, преко омладинског покрета и дебатног клуба, они који су брусили свој јавни наступ годинама да би дошли до прилике коју знају како да искористе.
Постоји још један проблем, а то је савјетовање и припрема. Кад човјек види ко се представља као експерт за медије и комуникације у Црној Гори, није ни чудо што политичари багују. Они узалуд сипају велике своје новца у џепове разним “стручњацима за комуникације” који их убију у појам разним презентацијама и теоријом коју су углавном скинули са интернета и мазнули са онлајн курсева.
Ту је проблем, јер је Црна Гора пуна теоретичара, а врло мало људи умије те идеје да изнесе, да их спроведе у дјело. Као да неко стално прича о томе како се зарађују паре, а да су му џепови празни.
Док политичари схвате да комуникације функционишу по моделу “што желимо да кажемо, коме желимо да кажемо и како то желимо да кажемо”, проћи ће им мандат. Можда и није штета, можда све изгледа баш онако како и треба.
Политичка сцена није ни боља ни гора него што заслужујемо, она је права слика тренутног стања. Огледало друштва.
На улазу у зграду ВВС-ја пише: “Ако се не припремите, припремате сопствену пропаст”. Све је већ постављено, све је већ уходано и правила се знају, али је проблем у ученицима.
Извор: Вијести
