Пише: Ђуро Радосавовић
Могу сви да буду поносни на момка и све што је постигао за својих двадесет и шест година. Колико је ту било одрицања, тренинга, посвећености, истрајности и талента. За примјер свима. Вриједно поштовања, вриједно помена. Заувијек.
Наслов овог текста преузет је од латиноамеричког писца Едуарда Галеана, који је написао истоимену књигу, пуну феноменалних есеја о фудбалу. Између осталог, он је о фудбалу рекао: “Фудбал ме привлачи због свих прелијепих могућности које пружа. Кад се одигра добро, утакмица прераста у плес са лоптом”.
Кад почиње првенство, без обзира да ли је Европско или Свјетско, све стане и све се промијени. Кафићи, продавнице, канцеларије, градски превоз, свугдје се осјети исти дух такмичења, прогноза и очекивања. Али ове године, све је утихнуло, јер је Црна Гора изненада изгубила спортисту, изгубила је голмана. То није играч, то је “чувар мреже”, последња линија одбране, човјек који може да спаси, онај који ту мрежу брани као своју кућу.
Одлазак Матије Шаркића јесте био шок, нешто од чега се дуго неће опоравити ни они који су га познавали, али ни сви који су га само гледали како игра. То је попут Галеановог наслова, у овом случају “сјај и туга” фудбала. Реакције на његову смрт говоре докле је све добацио таленат тог момка. Стигла су искрена саучешћа и из Велике Британије, гдје год су позиционирани његови садашњи и бивши саиграчи Матије Шаркића. И то његово презиме, које је дало надимак Шарка, да он буде голман, или вратар са надимком Шарка, онај који не пропушта лопту даље.
Ђуро Радосавовић: Скајевци
И Геније је плакао на комеморацији Матији Шаркићу. Погодило га је, а погодило је и све који су гледали сузе Дејана Савићевића. Није му ни чудо, и нема тог човјека кога одлазак тако младог, премладог спортисте неће страшно погодити. Не може човјек да се заустави, јер не може да схвати зашто је отишао, а толико је у њему било талента, потенцијала и живота. Зато Геније плаче. Опет, сјај и туга фудбала.
Која год утакмица да се игра на Европском првенству у Њемачкој, сваки пренос је сваком човјек у Црној Гори обиљежен ликом Матије Шаркића. Великој већини људи пред очима је Матијина црно бијела слика са портала који су јавили да је изненада преминуо. Зато се ове године нико до краја не уноси у побједе и поразе, у предвиђања и надгорњавања. Тише се навија, мање се галами, као да смо у спортској короти, сви. Све је спуштено на најмајни ниво, утакмице се гледају, али као да се тихује, због Матије.
Ламин Јамал са свега шеснаест година игра за Шпанију у утакмици против Италије. На голу Италије је маестрални Ђанлуиђи Донарума са двадесет и шест година. И док траје утакмица, сваки пут кад њих двојица бриљирају, немогуће је помислити на Матију Шаркића и његових 26 година, немогуће је не помислити на неко будуће првенство на ком би баш он био на голу репрезентације, те колико би се нада у њега полагало, колико би га сви бодрили.
Тешка је то била вијест. Дуго ће се памтити одлазак таквог и тако младог играча. Могу сви да буду поносни на момка и све што је постигао за својих двадесет и шест година. Колико је ту било одрицања, тренинга, посвећености, истрајности и талента. За примјер свима. Вриједно поштовања, вриједно помена. Заувијек.
Извор: Вијести
