Пише: Ђуро Радосавовић
Има неколико књига о дивном граду Солуну, ваља их помињати и препоручивати. На свакој страници може да се нађе нешто занимљиво, дирљиво, нешто што нас се директно или индиректно тиче. Свега има. Тако се може и чути како тутњају возови пуни недужних солунских Јевреја. У марту 1943. године, готово 50 хиљада Јевреја нацисти депортују возовима ка Аушвицу. Пет дана путују, без воде и хране, у нехуманим условима, пролазе ти возови и кроз ове наше крајеве. Кренули су из Солуна и нису се никад вратили. У Солуну је постојала највећа сефардска заједница у Европи, а данас их тамо живи свега неколико стотина.
Солун је чвориште, важан град, зато га треба истраживати, читати те књиге. Прије свих “Солун, град духова” Марка Мазовера. Изузетно конципирана и концизна књига о том граду. Како је настао, које су војске прошле и зашто, ко га је градио и рушио, ко га је вољно или невољно напуштао и ко је посљедњи стигао. Међу тим подацима о Солуну један податак звони и чује се далеко. У Солуну је рођен Ататурк!
Како? Лако. Као што је Џони Штулић рођен у Скопљу, као што су многи рођени у градовима са којима њихове породице немају директних веза. Све су то дјеца прераспоређених и прекомандованих војних лица. Или избјеглица, или оних који су тражили срећу.
Кад је рођен Ататурк, Солун је био дио Османског царства, важан град, али такође и мјесто у ком су се рађале реформистичке идеје и покрети, Солун је био и центар Младотурака, групе која се залагала за модернизацију и реформе царства, а све је то утицало на касније Ататуркове ставове.
Ататурк је Кемал. Ататурк значи отац Турака, тад је само он носио то презиме. Заслужио га је. Али име је подједнако важно, дао му га је његов учитељ у војној школи. Кемал значи “савршенство”, то је “потпуност”, кад је све како треба, до краја, без грешке и беспрекорно. То значи Кемал.
Ако неко иде у Турску, или пак иде у Солун, добро је да се информише. Мало. Живимо у вријеме Гугла, Чет Џипитија, а прије свега постоје и библиотеке, енциклопедије, постоје преведене и непреведене књиге и збирке, било би добро прије неког путовања упознати се са земљом у коју се иде. Већини амбасадора који су долазили у Југославију, обавезно штиво биле су књиге Ива Андрића, да би се упознали са земљом у коју су дошли, да проникну у душу народа. Кад се путује у Турску, треба макар прочитати нешто о Ататурку, Истанбулу, погледати сјајне филмове Фатиха Акина и читати макар Орхана Памука.
Посланице и посланици, министри и функционери, ваљало би да ураде исто, да у паузама претраживања свог имена и препирања са ботовима и неистомишљеницима укуцају још по неко име, мало важније. Јер, на примјер, Ататурков музеј изграђен је 1953. године, а половина садница прелијепог дрвећа што окружује тај музеј у Анкари донирала је СФР Југославија. Има веза, ко хоће да види, наћи ће поенту.
Ко неће да чита, правиће гафове, бламираће себе, партију, државу, све редом и рећи ће чак да је “посјетила оснивача Републике Турске Мустафу Кемала Ататурка”.
Ако су за што кадри наши политичари и посланици, кадри су да постану вирални због гафова. Свако се памти по дјелима. Ататурк по великим реформама, а ови наши по великим провалама.
Извор: Вијести
