Као уредник Српске књижевне задруге, више од тридесет година радили сте за великим столом наше најстарије издавачке установе, с највећим именима српске књижевности друге половине 20. века. Да ли је било тешко успоставити и одржати уреднички ауторитет и да ли нам можете приближити неког од тих сад већ несумњиво књижевних класика?
Код старих установа сваки па и уреднички ауторитет ствара сама установа. Она сугерише уреднику да делује у њеном духу. Тај дух се ствара годинама и искуствима. Српска књижевна задруга је велика школа – у њој се учи целог живота. Учи се од људи (аутора, преводилаца, сарадника), али и од књига – бољих и горих… Радован Самарџић никад није дошао без кравате, Ракитић без сакоа, Десанка није хтела ниједан хонорар (јер ју је Задруга објавила веома младу), кажу за Андрића, а и Раичковић је волео да седи на истом месту као и први пут, Павле Зорић није никад ништа одбио или одложио… Била је то велика ревија угледних писаца, научника и многих сарадника.
Имао сам ту изузетну част да будем најмлађи аутор најстарије издавачке куће – Српске књижевне задруге. Међутим, ипак делује да би неко систематско подмлађивање Задруге било пожељно, ако не и неопходно. Да ли има довољно талентованих младих аутора и како их привући?
Неопходно је оно чега има… Старе установе треба подмлађивати (ево, сада долази млађи уредник), поготово ауторима који доносе храброст и свежину младости. Невоља је што ми не знамо ко су они, нити они знају ко смо ми. Не знају ни њихови наставници … Друкчије је било кад смо ми били млади: ми смо знали све старије писце и уреднике, и они су знали нас! Са Ваљевском гимназијом СКЗ сваке године позива младе песнике средњошколце на конкурс за прву збирку песама. Међутим, тај узраст је на прелазу – у њиховим збиркама су помешане песме које пишу деца и песме које пише омладина… И уопште, мало њих после настави да се бави књижевношћу… Млади песници су на интернету, а СКЗ би их боље упознала у часописима и листовима који такође припадају прошлости. СКЗ још није спремна да сасвим пређе у „будућност”.
Уреднички посао започели сте још 1979. у издавачкој кући Рад, а наставили 1992. у Српској књижевној задрузи. Коју особину сматрате да сваки уредник треба да поседује? Шта је битно знати у уредничком послу?
У оно време уредник је био нешто сасвим друго. Можда сам ја сада последњи уредник бивше епохе. Било је то занимање од онога ко уређује текст до онога ко уочава политички проблематичне појединости, недозвољене у неком поретку. Од оног ко процењује шта је вредно издавања (о друштвеном трошку) до оног ко доноси издавачке идеје – естетске или комерцијалне вредности… Најважније за уредника мога доба било је да воли – књигу, писца, посао… Сада је уреднички посао углавном подређен капиталу – потребама и укусима власника и медија… Некад су уредници Нолита и Просвете били: Васко Попа, Иван В. Лалић, Зоран Мишић, Радивоје Микић, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Милан Комненић, Видосав Стевановић. За њих је то био и занат. Сада таквих имена и ауторитета нема, а не би ни били потребни новом издаваштву… И ко би сада и где покренуо едицију „Реч и мисао”, „Орфеј”, „Сазвежђа” или „Еротикон”, „Знакови поред пута”? Оне се зову по својим оснивачима.
Да ли је уреднички посао ишао науштрб вашег књижевног рада?
Колико ми је узео, толико ми је дао. Много ме научио. Да знам шта ваља, али да у то никад не будем потпуно сигуран. Научио ме да будем скроман и строг према себи… Да свуда тражим грешке и бољи израз… Да ми увек на првом месту буде књига коју уређујем, а не књига коју пишем… Бавећи се другима, мање сам се бавио собом – мање сам био себичан. Мислим да нисам постао скрибоман… Изгубио сам доста на личном и грађанском плану: уредник је нека власт, а власт не може да задовољи све, а незадовољени су незадовољни, поготово писци: памте… Али кад год уђем у неку библиотеку – кућну или школску, препознам рикне плавог Кола или „Реч и мисао” – минули рад. Нешто је иза мене остало.
Данас млади песници више јуре за Бећковићем него за девојкама. Ипак, чини се да је то изолован случај и да само Матија има ту врсту књижевног ауторитета код дела младих, док се код других ауторитет у књижевности потпуно изгубио. Чиме тумачите такво стање и на кога ће будуће генерације моћи да се ослоне?
Бећковић је, ипак, један. Он је то био и у време Раичковића, Бране Петровића, Добрице Ерића, Васка Попе… Матијина поезија је „непрекидна свежина света” (Матић) и језика – додајем ја. Такав је сада само један. И за Десанком су се, као за сунцем, окретали млади песници и читаоци… Други тај ауторитет немају, јер у грађењу ауторитета учествује друштво, а друштво чине и држава, и школа, и медији, и родитељи. И лектира које нема! Друштво је пак, засад, напустило књигу и поезију, као нешто од чега се не живи… У Раичковићево време било је друкчије! (Он је био вршњак мога оца.) Слух за књижевност стиче се од раних година и представља део васпитања и образовања. Данашње васпитање и образовање види се на сваком кораку.
Покојни академик Владета Јеротић напомињао је да у Србији, због дисконтинуитета сваке традиције (који је наступао махом због многобројних ратова, револуција и других друштвених непогода) треба славити и обележавати макар и десетогодишњицу оснивања неког удружења. С друге стране, Српска књижевна задруга је међу малобројним установама у Србији које су трајније од једног века – 2022. обележено је 130 година од њеног оснивања. Да ли држава и друштво препознају њен значај? И колико је за нашу културу опстанак СКЗ од пресудне важности?
Државног препознавања час има час нема. Не би требало да зависи од склоности министра или мандата неке комисије. У турбулентним временима и учесталим променама власти и идеологија, институције су на удару и често на губитку. Шта је све нестало после Мајског преврата 1903? Ваља знати и шта је преостало и наставило да постоји – Матица српска и Српска књижевна задруга. Црква и Академија наука чине арматуру државе и нације, али су неки схватили да могу и сами основати академију наука; у Црној Гори смо видели да је један дилетант, али богат властодржац хтео да оснује цркву! СКЗ је установа која је успела да сачува континуитет и да до данас поштује многа своја оснивачка правила. Ти часници су припадали разним партијама, али су били јединствени око српске књиге, књижевности и науке.
Одлазећи у пензију, објавили сте нову збирку песама „Плачем у тами”. Пре позива да о стогодишњици СКЗ пређете из Рада у СКЗ, били сте Задругин аутор књиге „Између нас зима”. Да ли вам СКЗ још нешто дугује?
Задруга и ја дали смо једно другом све што смо имали и тражили. И ја сам захвалан… „Између нас зима” је друго допуњено издање моје прве збирке коју је објавила Матица српска 1976. Тако су најстарије установе подржале мене најмлађег и ничијег. И дале ми да будем уредник Кола, Савременика, Поучника, али и Гласника СКЗ, „Кола на Коларцу”, „Кафе у СКЗ”… Кад се све то почне заборављати, биће ми потребан строг избор песама у Колу – не морам да га доживим, али га видим.
И још нека порука?
Не пишите скраћено СКЗ, већ пуним називом и лепим речима: Српска књижевна задруга!
Коста Косовац
Извор: Магазин Политика
