Kao urednik Srpske književne zadruge, više od trideset godina radili ste za velikim stolom naše najstarije izdavačke ustanove, s najvećim imenima srpske književnosti druge polovine 20. veka. Da li je bilo teško uspostaviti i održati urednički autoritet i da li nam možete približiti nekog od tih sad već nesumnjivo književnih klasika?
Kod starih ustanova svaki pa i urednički autoritet stvara sama ustanova. Ona sugeriše uredniku da deluje u njenom duhu. Taj duh se stvara godinama i iskustvima. Srpska književna zadruga je velika škola – u njoj se uči celog života. Uči se od ljudi (autora, prevodilaca, saradnika), ali i od knjiga – boljih i gorih… Radovan Samardžić nikad nije došao bez kravate, Rakitić bez sakoa, Desanka nije htela nijedan honorar (jer ju je Zadruga objavila veoma mladu), kažu za Andrića, a i Raičković je voleo da sedi na istom mestu kao i prvi put, Pavle Zorić nije nikad ništa odbio ili odložio… Bila je to velika revija uglednih pisaca, naučnika i mnogih saradnika.
Imao sam tu izuzetnu čast da budem najmlađi autor najstarije izdavačke kuće – Srpske književne zadruge. Međutim, ipak deluje da bi neko sistematsko podmlađivanje Zadruge bilo poželjno, ako ne i neophodno. Da li ima dovoljno talentovanih mladih autora i kako ih privući?
Neophodno je ono čega ima… Stare ustanove treba podmlađivati (evo, sada dolazi mlađi urednik), pogotovo autorima koji donose hrabrost i svežinu mladosti. Nevolja je što mi ne znamo ko su oni, niti oni znaju ko smo mi. Ne znaju ni njihovi nastavnici … Drukčije je bilo kad smo mi bili mladi: mi smo znali sve starije pisce i urednike, i oni su znali nas! Sa Valjevskom gimnazijom SKZ svake godine poziva mlade pesnike srednjoškolce na konkurs za prvu zbirku pesama. Međutim, taj uzrast je na prelazu – u njihovim zbirkama su pomešane pesme koje pišu deca i pesme koje piše omladina… I uopšte, malo njih posle nastavi da se bavi književnošću… Mladi pesnici su na internetu, a SKZ bi ih bolje upoznala u časopisima i listovima koji takođe pripadaju prošlosti. SKZ još nije spremna da sasvim pređe u „budućnost”.
Urednički posao započeli ste još 1979. u izdavačkoj kući Rad, a nastavili 1992. u Srpskoj književnoj zadruzi. Koju osobinu smatrate da svaki urednik treba da poseduje? Šta je bitno znati u uredničkom poslu?
U ono vreme urednik je bio nešto sasvim drugo. Možda sam ja sada poslednji urednik bivše epohe. Bilo je to zanimanje od onoga ko uređuje tekst do onoga ko uočava politički problematične pojedinosti, nedozvoljene u nekom poretku. Od onog ko procenjuje šta je vredno izdavanja (o društvenom trošku) do onog ko donosi izdavačke ideje – estetske ili komercijalne vrednosti… Najvažnije za urednika moga doba bilo je da voli – knjigu, pisca, posao… Sada je urednički posao uglavnom podređen kapitalu – potrebama i ukusima vlasnika i medija… Nekad su urednici Nolita i Prosvete bili: Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Zoran Mišić, Radivoje Mikić, Miodrag Pavlović, Stevan Raičković, Milan Komnenić, Vidosav Stevanović. Za njih je to bio i zanat. Sada takvih imena i autoriteta nema, a ne bi ni bili potrebni novom izdavaštvu… I ko bi sada i gde pokrenuo ediciju „Reč i misao”, „Orfej”, „Sazvežđa” ili „Erotikon”, „Znakovi pored puta”? One se zovu po svojim osnivačima.
Da li je urednički posao išao nauštrb vašeg književnog rada?
Koliko mi je uzeo, toliko mi je dao. Mnogo me naučio. Da znam šta valja, ali da u to nikad ne budem potpuno siguran. Naučio me da budem skroman i strog prema sebi… Da svuda tražim greške i bolji izraz… Da mi uvek na prvom mestu bude knjiga koju uređujem, a ne knjiga koju pišem… Baveći se drugima, manje sam se bavio sobom – manje sam bio sebičan. Mislim da nisam postao skriboman… Izgubio sam dosta na ličnom i građanskom planu: urednik je neka vlast, a vlast ne može da zadovolji sve, a nezadovoljeni su nezadovoljni, pogotovo pisci: pamte… Ali kad god uđem u neku biblioteku – kućnu ili školsku, prepoznam rikne plavog Kola ili „Reč i misao” – minuli rad. Nešto je iza mene ostalo.
Danas mladi pesnici više jure za Bećkovićem nego za devojkama. Ipak, čini se da je to izolovan slučaj i da samo Matija ima tu vrstu književnog autoriteta kod dela mladih, dok se kod drugih autoritet u književnosti potpuno izgubio. Čime tumačite takvo stanje i na koga će buduće generacije moći da se oslone?
Bećković je, ipak, jedan. On je to bio i u vreme Raičkovića, Brane Petrovića, Dobrice Erića, Vaska Pope… Matijina poezija je „neprekidna svežina sveta” (Matić) i jezika – dodajem ja. Takav je sada samo jedan. I za Desankom su se, kao za suncem, okretali mladi pesnici i čitaoci… Drugi taj autoritet nemaju, jer u građenju autoriteta učestvuje društvo, a društvo čine i država, i škola, i mediji, i roditelji. I lektira koje nema! Društvo je pak, zasad, napustilo knjigu i poeziju, kao nešto od čega se ne živi… U Raičkovićevo vreme bilo je drukčije! (On je bio vršnjak moga oca.) Sluh za književnost stiče se od ranih godina i predstavlja deo vaspitanja i obrazovanja. Današnje vaspitanje i obrazovanje vidi se na svakom koraku.
Pokojni akademik Vladeta Jerotić napominjao je da u Srbiji, zbog diskontinuiteta svake tradicije (koji je nastupao mahom zbog mnogobrojnih ratova, revolucija i drugih društvenih nepogoda) treba slaviti i obeležavati makar i desetogodišnjicu osnivanja nekog udruženja. S druge strane, Srpska književna zadruga je među malobrojnim ustanovama u Srbiji koje su trajnije od jednog veka – 2022. obeleženo je 130 godina od njenog osnivanja. Da li država i društvo prepoznaju njen značaj? I koliko je za našu kulturu opstanak SKZ od presudne važnosti?
Državnog prepoznavanja čas ima čas nema. Ne bi trebalo da zavisi od sklonosti ministra ili mandata neke komisije. U turbulentnim vremenima i učestalim promenama vlasti i ideologija, institucije su na udaru i često na gubitku. Šta je sve nestalo posle Majskog prevrata 1903? Valja znati i šta je preostalo i nastavilo da postoji – Matica srpska i Srpska književna zadruga. Crkva i Akademija nauka čine armaturu države i nacije, ali su neki shvatili da mogu i sami osnovati akademiju nauka; u Crnoj Gori smo videli da je jedan diletant, ali bogat vlastodržac hteo da osnuje crkvu! SKZ je ustanova koja je uspela da sačuva kontinuitet i da do danas poštuje mnoga svoja osnivačka pravila. Ti časnici su pripadali raznim partijama, ali su bili jedinstveni oko srpske knjige, književnosti i nauke.
Odlazeći u penziju, objavili ste novu zbirku pesama „Plačem u tami”. Pre poziva da o stogodišnjici SKZ pređete iz Rada u SKZ, bili ste Zadrugin autor knjige „Između nas zima”. Da li vam SKZ još nešto duguje?
Zadruga i ja dali smo jedno drugom sve što smo imali i tražili. I ja sam zahvalan… „Između nas zima” je drugo dopunjeno izdanje moje prve zbirke koju je objavila Matica srpska 1976. Tako su najstarije ustanove podržale mene najmlađeg i ničijeg. I dale mi da budem urednik Kola, Savremenika, Poučnika, ali i Glasnika SKZ, „Kola na Kolarcu”, „Kafe u SKZ”… Kad se sve to počne zaboravljati, biće mi potreban strog izbor pesama u Kolu – ne moram da ga doživim, ali ga vidim.
I još neka poruka?
Ne pišite skraćeno SKZ, već punim nazivom i lepim rečima: Srpska književna zadruga!
Kosta Kosovac
Izvor: Magazin Politika
