Polednja premijera Jugoslovenskog dramskog u kalendarskoj godini, sutra je na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“: Šekspirov „Tit Andronik“ u rediteljskom čitanju Andraša Urbana.
Priča o Rimskom carstvu na izmaku i vojskovođi Tit Androniku, nastala je krajem 16. veka i smatra se prvencem engleskog klasika. Kad se pomene ovaj naslov, obično se kaže i da je reč o njegovoj „najbrutalnijoj i najkrvavijoj drami“ sa puno scena nasilja, nekoj vrsti odgovora na „tragedije osvete“ piščevih savremenika. Iako se u delu uočavaju i neke početničke manjkavosti, nesporno je da se književni genije već naslućuje.
Ipak, retka je prilika da se baš ova tragedija vidi na našim scenama, pa stariji gledaoci i danas pominju čuvenu postavku Pitera Bruka, s kojom su četiri večeri za redom gostovali Lorens Olivije i Vivijan Li 1957. godine u beogradskom Narodnom pozorištu. Savremena publika će s manje uzbuđenja (ali mnogo očekivanja) gledati „Tita Andronika“, u novom milenijumu i u postavci uvek intrigantnog Andraša Urbana. Biće to njegova prva saradnja sa teatrom na Cvetnom trgu.
* Posle „Bure“ u Nišu i „Julija Cezara“ u Subotici, radite „Tita Andronika“ u JDP?
– Znao sam da ću ga raditi kad-tad, pa kad su me pozvali da režiram u Jugoslovenskom dramskom, bio je to jedan od mojih predloga… To jeste komad o surovosti, bezbroj ubistava u večnom krugu osvete. Mržnja koja se vezuje za „Tita Andronika“ stalno je prisutna na našim prostorima. Tako je ako gledamo u kontekstu određenih zajednica, a možemo je danas posmatrati i kroz svakodnevni život koji se, nekako, bazira na mržnji. Jako smo joj blizu. Bez obzira koliko je uređena država ili nije, na snazi je zakon jačega. Stalno se pojavljuje sila i grubost. „Tit Andronik“ je metafora za jedan takav svet.
* Da li se kulminacija zla uvek i dešava pred kraj jedne civilizacije ili ideologije?
– Ljudsko zlo je konstanta. Da li se suočavamo s tim ili ne, da li smo voljni da ga sagledamo i susretnemo se sa sopstvenim zlom, druga je priča. A ovo je drama o povratniku iz rata koji ceo svoj život žrtvuje za principe, za državu i zakon, dok ga u jednom trenutku i taj zakon i ti principi ne izdaju… Legalnim putem ne može da dođe do satisfakcije i da se vrati u svoj redovan tok, već mora da krene u osvetu. Razlikujemo dobijanje pravde kao legitimnog dela ljudskog društva od osvete, te „sive zone“ kad čovek na svoju ruku, gazeći sve principe, hoće „oko za oko“. Ako se iskreno zagledamo u sebe, mi jesmo tako baždareni. Bez obzira koliko je osveta zlo i do čega nas može dovesti. Čak i u nekom moralnom smislu, stalno se oslobađamo neke krivice. Ali, to nije istina.
* Da li je zlo prirođeno čoveku i, kao što tvrde neke naučne teorije, samo od okolnosti zavisi da li ćemo ga „osloboditi“?
– Svaka ozbiljna umetnost ima humanistički karakter, mada nije prvenstveno moralna kategorija. Ipak, valjda je normalno da čovek teži tome. Ja ne mogu da odlučim šta je u određenim kontekstima dobro ili loše, u zavisnosti od tačke gledišta to se menja. Igramo se i sa istorijom samom. Predstavljamo je kao objektivnu nauku, a u stvari, to je najsubjektivnija nauka koja postoji na svetu. Stalno pokušavamo da opravdavamo ili osudimo određena dešavanja i istorijska činjenja. Mislim da bi spontano uvek rekli da je čovek u biti dobar, ali ni to nije istina.
* Jer se i ona sve više relativizuje?
– U modernom društvu želja za slobodom zamenjena je željom za sigurnošću, pa tako ni istina, samo po sebi, više nije posebna vrednost. Posebna vrednost postala je istina koju možemo da prihvatimo, koja obezbeđuje našu sigurnost ili naš komfor. A u nekom političkom kontekstu i ona se menjala. Nova paradigma je da više ne morate biti ni human ni pravedan, dovoljno je da obezbedite svojoj zajednici da joj bude bolje. Okej, mi nismo dobri, ali je vama bolje, i to je sasvim prihvatljiv politički koncept. Samim tim istina nema tu neprikosnovenu vrednost kako mi to fetišiziramo kroz vekove…
* Sve je tanja granica između dobra i zla, ukoliko cilj opravdava sredstvo?
– Tako je. Na nekom filozofskom planu svakako možemo relativizovati i granicu i samu dobrotu, kao i zlo, ali hajde da se ne varamo. Ako pričamo unutar ljudskih konvencija i svakodnevnog života, onda vrlo dobro znamo šta je dobro, a šta nije. Valjda to svaki čovek prepoznaje u sebi. Čak i ne mislim da je moralno i poželjno da se bavimo relativizacijom tih pojmova… Naravno, ne sme da se desi da ti pojmovi pripadnu svakodnevnoj politici ili društvenom kontekstu koji to zloupotrebljava. Na primer, kada govorimo o nacionalističkim strankama, vidimo šta se dešava: one „zauzmu“ određeni pojam i počnu da diktiraju šta znači biti dobar Srbin, dobar Mađar, šta god. Isto se dešava i sa pojmovima šta je moralno, a šta nije. Jasno je da ta starozavetna i novozavetna etika određuju našu kulturu, što se tih pojmova tiče. „Tit Andronik“ nije komad o borbi dobra i zla. Sve što se dešava u samoj tragediji čist je spektakl samoga zla, uspostavljanje novog poretka ne donosi nam ništa bolje.
* Ovaj komad je u 20. veku doživeo svoju punu afirmaciju. Kako, u civilizacijskom smislu, objašnjavate tu činjenicu?
– U 20. veku smo se svakakvog zla nagledali, a s druge strane to jeste komad koji ruši određena pravila. Bez obzira na to što se priča da ga je Šekspir napisao kao neku vrstu odgovora, parodiju na drame svojih savremenika koji su se bavili ubistvima i horor dramama, sama radnja jeste uzbudljiva. Priča kako se jednostavno uzima i rešava sve zlo sveta: od ubijanja, silovanja, sakaćenja… rušeći sve moralne, estetske, pa i dramske norme. Jer, Šekspirova drama je kao „Kralj Ibi“ u nekom drugom ključu i shvatanju. „Tit Andronik“ sam po sebi ruši granice tragedije. I ta tragedija je vrlo provokativna – i u najklasičnijem izdanju, i u kontekstu savremene publike.
* Ovo je vaš prvi rad u JDP, kako ste se uklopili? Bilo je i nekoliko promena u glumačkoj podeli?
– Dešava se u procesu da neki ljudi shvate da nisu za to i da ne žele da nastave rad. Ako se ovo desi na vreme, onda je sasvim legitimno. Ja sam često, kao na primer u SNP u Novom Sadu, pravio internu audiciju sa onim glumcima koji hoće u predstavi da učestvuju. Desila se selekcija, iako se meni lično nikad nije dogodilo da promenim glumca. Uvek istrajem sa ljudima koje sam izabrao.
* Vaš afinitet je, pre svega, domaća i strana klasika. Šta je sledeće?
– Trebalo bi da radim u Sarajevu, u pozorištu SARTR mađarski komad Ištvana Erkenja „Totovi“. Dogovaram se sa Bitef teatrom i Gradskim pozorištem iz Čačka da uradimo jedan projekat o Sonji Savić. A u Narodnom pozorištu u narednom periodu režiraću Bulgakova i „Majstora i Margaritu“.
* Verovatno sve već intrigira kako će izgledati vaš projekat o Sonji Savić?
– Mislim da je Sonja jedno od poslednjih izvođenja imala u našem subotičkom pozorištu „Deže Kostolanji“. Biće to priča o izgubljenim generacijama i talentima. O tome kako na ovim prostorima samo do određenih granica postojimo, a onda se sve „samelje“ u nešto…
* Ljudi prerano izgore, a i mi ih brzo zaboravljamo?
– Stvarnost mora da se podnosi. Da bismo preživeli.
Buntovnočki Komad
– Nisam šekspirolog, ali „Tita Andronika“ svakako doživljavam kao jedan od njegovih buntovičkih komada. Bez obzira na to da li je to buntovništvo posledica mladosti ili neiskustva, drame koje nisu najbolje krojene daju određene mogućnosti i slobodu za razmišljanje. Svakako nije čvrst, kao recimo, „Magbet“ – kaže Urban.
Vukica Strugar
Izvor: Novosti
