Поледња премијера Југословенског драмског у календарској години, сутра је на Великој сцени „Љуба Тадић“: Шекспиров „Тит Андроник“ у редитељском читању Андраша Урбана.
Прича о Римском царству на измаку и војсковођи Тит Андронику, настала је крајем 16. века и сматра се првенцем енглеског класика. Кад се помене овај наслов, обично се каже и да је реч о његовој „најбруталнијој и најкрвавијој драми“ са пуно сцена насиља, некој врсти одговора на „трагедије освете“ пишчевих савременика. Иако се у делу уочавају и неке почетничке мањкавости, неспорно је да се књижевни геније већ наслућује.
Ипак, ретка је прилика да се баш ова трагедија види на нашим сценама, па старији гледаоци и данас помињу чувену поставку Питера Брука, с којом су четири вечери за редом гостовали Лоренс Оливије и Вивијан Ли 1957. године у београдском Народном позоришту. Савремена публика ће с мање узбуђења (али много очекивања) гледати „Тита Андроника“, у новом миленијуму и у поставци увек интригантног Андраша Урбана. Биће то његова прва сарадња са театром на Цветном тргу.
* После „Буре“ у Нишу и „Јулија Цезара“ у Суботици, радите „Тита Андроника“ у ЈДП?
– Знао сам да ћу га радити кад-тад, па кад су ме позвали да режирам у Југословенском драмском, био је то један од мојих предлога… То јесте комад о суровости, безброј убистава у вечном кругу освете. Мржња која се везује за „Тита Андроника“ стално је присутна на нашим просторима. Тако је ако гледамо у контексту одређених заједница, а можемо је данас посматрати и кроз свакодневни живот који се, некако, базира на мржњи. Јако смо јој близу. Без обзира колико је уређена држава или није, на снази је закон јачега. Стално се појављује сила и грубост. „Тит Андроник“ је метафора за један такав свет.
* Да ли се кулминација зла увек и дешава пред крај једне цивилизације или идеологије?
– Људско зло је константа. Да ли се суочавамо с тим или не, да ли смо вољни да га сагледамо и сусретнемо се са сопственим злом, друга је прича. А ово је драма о повратнику из рата који цео свој живот жртвује за принципе, за државу и закон, док га у једном тренутку и тај закон и ти принципи не издају… Легалним путем не може да дође до сатисфакције и да се врати у свој редован ток, већ мора да крене у освету. Разликујемо добијање правде као легитимног дела људског друштва од освете, те „сиве зоне“ кад човек на своју руку, газећи све принципе, хоће „око за око“. Ако се искрено загледамо у себе, ми јесмо тако баждарени. Без обзира колико је освета зло и до чега нас може довести. Чак и у неком моралном смислу, стално се ослобађамо неке кривице. Али, то није истина.
* Да ли је зло прирођено човеку и, као што тврде неке научне теорије, само од околности зависи да ли ћемо га „ослободити“?
– Свака озбиљна уметност има хуманистички карактер, мада није првенствено морална категорија. Ипак, ваљда је нормално да човек тежи томе. Ја не могу да одлучим шта је у одређеним контекстима добро или лоше, у зависности од тачке гледишта то се мења. Играмо се и са историјом самом. Представљамо је као објективну науку, а у ствари, то је најсубјективнија наука која постоји на свету. Стално покушавамо да оправдавамо или осудимо одређена дешавања и историјска чињења. Мислим да би спонтано увек рекли да је човек у бити добар, али ни то није истина.
* Јер се и она све више релативизује?
– У модерном друштву жеља за слободом замењена је жељом за сигурношћу, па тако ни истина, само по себи, више није посебна вредност. Посебна вредност постала је истина коју можемо да прихватимо, која обезбеђује нашу сигурност или наш комфор. А у неком политичком контексту и она се мењала. Нова парадигма је да више не морате бити ни хуман ни праведан, довољно је да обезбедите својој заједници да јој буде боље. Океј, ми нисмо добри, али је вама боље, и то је сасвим прихватљив политички концепт. Самим тим истина нема ту неприкосновену вредност како ми то фетишизирамо кроз векове…
* Све је тања граница између добра и зла, уколико циљ оправдава средство?
– Тако је. На неком филозофском плану свакако можемо релативизовати и границу и саму доброту, као и зло, али хајде да се не варамо. Ако причамо унутар људских конвенција и свакодневног живота, онда врло добро знамо шта је добро, а шта није. Ваљда то сваки човек препознаје у себи. Чак и не мислим да је морално и пожељно да се бавимо релативизацијом тих појмова… Наравно, не сме да се деси да ти појмови припадну свакодневној политици или друштвеном контексту који то злоупотребљава. На пример, када говоримо о националистичким странкама, видимо шта се дешава: оне „заузму“ одређени појам и почну да диктирају шта значи бити добар Србин, добар Мађар, шта год. Исто се дешава и са појмовима шта је морално, а шта није. Јасно је да та старозаветна и новозаветна етика одређују нашу културу, што се тих појмова тиче. „Тит Андроник“ није комад о борби добра и зла. Све што се дешава у самој трагедији чист је спектакл самога зла, успостављање новог поретка не доноси нам ништа боље.
* Овај комад је у 20. веку доживео своју пуну афирмацију. Како, у цивилизацијском смислу, објашњавате ту чињеницу?
– У 20. веку смо се свaкаквог зла нагледали, а с друге стране то јесте комад који руши одређена правила. Без обзира на то што се прича да га је Шекспир написао као неку врсту одговора, пародију на драме својих савременика који су се бавили убиствима и хорор драмама, сама радња јесте узбудљива. Прича како се једноставно узима и решава све зло света: од убијања, силовања, сакаћења… рушећи све моралне, естетске, па и драмске норме. Јер, Шекспирова драма је као „Краљ Иби“ у неком другом кључу и схватању. „Тит Андроник“ сам по себи руши границе трагедије. И та трагедија је врло провокативна – и у најкласичнијем издању, и у контексту савремене публике.
* Ово је ваш први рад у ЈДП, како сте се уклопили? Било је и неколико промена у глумачкој подели?
– Дешава се у процесу да неки људи схвате да нису за то и да не желе да наставе рад. Ако се ово деси на време, онда је сасвим легитимно. Ја сам често, као на пример у СНП у Новом Саду, правио интерну аудицију са оним глумцима који хоће у представи да учествују. Десила се селекција, иако се мени лично никад није догодило да променим глумца. Увек истрајем са људима које сам изабрао.
* Ваш афинитет је, пре свега, домаћа и страна класика. Шта је следеће?
– Требало би да радим у Сарајеву, у позоришту САРТР мађарски комад Иштвана Еркења „Тотови“. Договарам се са Битеф театром и Градским позориштем из Чачка да урадимо један пројекат о Соњи Савић. А у Народном позоришту у наредном периоду режираћу Булгакова и „Мајстора и Маргариту“.
* Вероватно све већ интригира како ће изгледати ваш пројекат о Соњи Савић?
– Мислим да је Соња једно од последњих извођења имала у нашем суботичком позоришту „Деже Костолањи“. Биће то прича о изгубљеним генерацијама и талентима. О томе како на овим просторима само до одређених граница постојимо, а онда се све „самеље“ у нешто…
* Људи прерано изгоре, а и ми их брзо заборављамо?
– Стварност мора да се подноси. Да бисмо преживели.
Бунтовночки Комад
– Нисам шекспиролог, али „Тита Андроника“ свакако доживљавам као један од његових бунтовичких комада. Без обзира на то да ли је то бунтовништво последица младости или неискуства, драме које нису најбоље кројене дају одређене могућности и слободу за размишљање. Свакако није чврст, као рецимо, „Магбет“ – каже Урбан.
Вукица Стругар
Извор: Новости
