Пише: Милован Урван
Ну, понукао ме интервју са градоначелником Пријестонице да се огласим. Интервју је учињен за подгоричку „Побједу“.
Дочим, већ од наслова могла се наслутити катастрофа Ђурашковићевих резона.
Пазимо:
„Razmišljao sam da nakon tragedije podnesem ostavku“! (sic).
Потом сљедује и образложење:
– Nije da u jednom trenutku nijesam pomislio da treba da podnesem ostavku. Ipak, sa druge strane, veliki broj razvojnih projekata koji nas očekuju i moja obaveza da unaprijedim život građana Cetinja stajali su nasuprot takvom razmišljanju. Moja je obaveza i kao Cetinjanina i kao gradonačelnika da svi ti projekti budu ili realizovani do kraja ili započeti – kazao je Đurašković.
Ако бисмо ову „хамлетовску дилему“, тј. страдалнички пут стварања развојних визија Ђурашковићевих поштено енкодирали на језик лишен демагогшког дискурса, дошли бисмо до јединог закључка: Градоначелник Пријестонице жртвовао је институт моралне одговорности због развоја Цетиња. АЛИ: Ако бисмо, а Ђурашковићеви резони на то позивају, ствари сагледали из најгорчег цинизма, онда бисмо упитали: Колико још несрећа треба да се деси како би Ђурашковић доживио морални развој!?
Зарад пијетета према невино страдалима, оставка се подразумијевала, као први апел, као индивидуални аларм који би требало да разбуди друштво и позове на креирање бољег и безбједнијег живота.
Дочим, оставка је изостала, тиме одговорност одгођена до даљњег, а ово што сада слушамо, тј. читамо као некакав рефлекс савјести у Ђурашковићевом иступу, није ни наговештај нада да се овдје политичка одговорност може ставити изнад политичког (личног) интереса.
И, можемо мислити, колика је брига и љубав за Цетиње! Та, ови што толико бдију над судбином Цетиња, директно су допринијели слому историјске харизме коју је овај град имао, затварајући га у етноцентрични калуп, у град који почиње да се заобилази, а сматрају то развојном визијом. Наравно, још раније су затворене све привредне ћелије града.
Ну, у истом интервјуу се могу прочитати и основни „пријестони квалификативи“, за којима лажни душебрижници радо посежу: „понос и пркос“. Дочим, шанса да душебрижници разумију шта је проблематично у тим лозинкама не постоји, јербо код оних који гордост држе на врху своје аксиолошке љествице, осим гордости ничег другог нема. Тако и Ђурашковић, премда се нешто мало и колебао, вјерује да је незамјењив, да би се развојна визија града распала ако он не би био на градским врху.
