Сам наслов овог обраћања треба схватити на оба начина: 1) као приручник за спашавање ДПС-а и 2) као упутство да се спашавају незаслужени бенефити Милорада Поповића. Нема мјеста за двосмисленост, осим што је потребно појаснити.
Прије неколико дана на друштвеним мрежама видим опширну најаву, скоро звучи као пријетња, да ће Милорад Поповић написати обиман текст у неколика наставка у „Побједи”. Иако сам још давно обећао себи да нећу више читати штиво било ког рода и жанра овог списатеља, нестрпљиво сам чекао да видим и то чудо. Прочитао сам отприлике половину његове, за савремене прилике, „монструозне” колумне, огромне, дакле; а остатак претрчао јер се умало угуших од досаде у Поповићевом епском змаху. Но, барем схватих смисао наслова његовог штива, „Одбрана или нестанак“.
Списатељ је толико забринут да препоручује оснивање организације под називом „Црногорски свјетски конгрес”. Објединити, ваљда, све Црногорце у свијету, и још: објединити све ДПС-ове сателите са ДПС-ом; препознати, притом, све „тројанске коње” које би могли послати Вучић или Рама. Добро обратити позорност ко је сад главни у Новом Пазару, јер су изгледа сви постали сумњиви.
Простије речено, апелује Поповић да се установи синергија, њему и Милу Ђукановићу лојалних, а да се сумњиви држе на дистанци, како би се спасило – Шта? Држава!? Црногорска нација!? — Не. То је прича коју он може колико хоће да преписује и понавља, али у то нико више не може да повјерује. Очигледно не вјерује ни он сам, када већ мора да машта о окупљању свих снага од јужнога до сјеверног земаљског шара, а у циљу игре на све или ништа. Није, наиме, схватио да оном ко све хоће само за себе на крају партије чешће остане: ништа.
Не! Није више луд народ Црне Горе. Деценијама увијек по истом рецепту слушамо све саме апокалиптичне пројекције. Сваки политички иступ, па и најмањи, против Ђукановића и ДПС-а третиран је као удар на државу. А онда је и то дошло, прошао је и Ђукановић и ДПС, али Црна Гора остала је на истом мјесту на коме је и била.
Прође ДПС и Ђукановић, а Поповићу нико не брани да национални мисли како мисли, или да пише како пише. Али, јесте, прошло је и тродеценијско монополисање привреде, историје, спорта и културе. Прошле је дакле финансирање Милорада Поповића мимо стварне заслуге. Отуда његова зебња, сумња и стрепња. Отуда крик и вапај дављеника који се овог пута не хвата за сламку спаса већ за све што може његово перо да измашта.
Милован Урван
