Након дипломирања 1949. Милка Ивић се запослила у Институту за српски језик САНУ. Професор Александар Белић је желео да буде његов наследник на Београдском универзитету, али то јој није било омогућено будући да није била члан владајуће партије и уз то је била пореклом из грађанске породице. Када је основан Филозофски факултет у Новом Саду 1954,ангажована је на Катедри за српскохрватски језик заједно са супругом Павлом Ивићем и ту је предавала до одласка у пензију 1984. За редовног члана САНУ изабрана је 1983. Опчињавала студенте Имала је ретко „лингвистичко око“, истиче академик Јасмина Грковић- Мејџор:
„Њену велику ерудицију пратили су несвакидашња проницљивост, природна бистрина, знатижеља, страст према истраживању, те умеће сагледавања језика као одраза културе. С правом је словила за изузетног професора, харизматичног говорника, зрачила је притом ведрином, а њена предавања посећивали су и студенти који њене предмете нису имали у свом студијском програму.
Нас студенте је непрестано опчињавала причом о језику, осветљавајући детаље који су измицали пажњи, показујући како језик разоткрива начин на који човек гради своју слику света, шта све о човеку можемо сазнати гледајући га кроз језик, и упућујући нас у то да лингвистика има смисла само као потрага за крајњим питањем: Зашто?“ Непатворену радост трагања и откривања на најбољи начин осликавају следеће њене речи: „…у сусрету с језичком чињеницом набасам на понеко узбудљиво ‘зашто’, које ме сву обузме па ме води, носи, гони ‒ не да ми мира све док се ја, освајајући и слажући делић по делић сазнања, не испнем довољно високо да преда мном пукне цео видик одговора. Тера ме, једном речју, нешто да непрестано завирујем у срж ствари. Правила језика леже похрањена у мраку подсвести, а ја се трудим да их изгоним из таме на видело свести….“
Радослов Милке Ивић
Академик Миро Вуксановић осликао је људски портрет унуке зачетника српске модерне поезије: „Милке Ивић родослов, који бисмо могли да читамо и као радослов, иде с одмакнутог стожерског и павинопољског превоја, из јоксимовићке каменом зидане пресукаче где је пешке излазила, више цркве у којој су њени аскурђели у десетак пасова служили јутрења, турали у мали крст, благосиљали, потом од златиборских закоса и вијугавих јазова, испод црногорица од којих је волела да има простран кревет и плетени са Сирогојна прекривач на њему, потом од имућне грађанске фамилије, београдске, дворске, доминистарске, од Врачара где је јутром ишла у завичај, онамо где је 1923. рођена, где је старачком радозналошћу загледала фасаде, балконе, довратнике и украсе на поткровним граничницима, где је мерила пробрано зрневље као што је на густо решето просејавала речи, одатле дотле, овако овлаш наговештено, расла је биографија, свакодневна, Милке Ивић”.
Подсећа Вуксановић и на ону другу биографију, због које ћемо Милку Ивић славити и која почиње случајним доласком, бруцошким, на час Александра Белића, па редом: у примерном студирању и научним почецима, у новосадској универзитетској каријери без премца, у пословима на средишним пројектима од значаја за српскохрватски, за српски језик, у Српској академији наука и уметности, у неколиким академијама још, с Јакобсоном и њему блискима по научним радњама, у књигама које су преведене на десетину језика, у студијама…. Матерња реч као ретка руда
„Свуда Милка Ивић доследно, упорно, у последњим годинама са жељом да се ништа око ње не помера, да свака ствар буде на свом месту као и њена реченица, увек занесена одвојеним темама, уздизала је своју научну биографију од залуталог бруцоша до академика на гласу, угледу и утицају. Све се то могло наслутити у треперавој срећи Милке Ивић док узима матерњу реч, као комадић ретке руде, као драгоцену твар, као шкољку, као тајну, док матерњу реч отвара, пажљиво осматра, научно, а поредбено с другим језицима, док притом заматра што раније није виђено и док нас таквим проналасцима и својим књигама готово сићушног формата дарује као што није учинио нити један српски лингвиста досад”. Библиотека САНУ је почела са радом 14. јуна 1842. Усвојим фондовима, који се стално обогаћују, има око 1.500.000 публикација из свих области науке и уметности, збирку старих и ретких књига – споменика културе, 40 посебних библиотека, легата чланова Академије, фототеку са око 10.000 портретних и групних фотографија чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије наука и Српске академије наука и уметности.
Марија Јаковљевић
Извор: Спутњик
