Каква само мржња избија из тога човјека, болесна увредљивост и неизљечива фрустрација?
Ја разумијем да Ђукановић води политички рат са Кривокапићем. Разумијем да је то уједно и ропац његовог цијелог бића притиснутог неприхватљивим поразом и суновратом властитих планова о будућности. Разумијем да је у његовој глави све одавно тијесно повезано и испреплетено са будућношћу државе, да је поимао и поима као својину, бабовину, старевину, насљеђе, прћију, као властити интимни веш који му је несрећом, злохудим удесом, неко стргао и оставио га гологузог на сред свијета и вијека. Разумијем ту неподношљивост промјене на горе, ту издају карме, наглу издају звијезда и кивност на неког почканог, ретроградног меркура, али не разумијем ту примитивну мржњу према цијелом народу, према вјери и вјеровању, традицији, Хришћанима – мржњу која се излива као пријетећи базд, и из срца, и из проваљеног дебелог цријева.
“ Нисам се никад повлачио по подовима и лизао кашике…удварао једној вјерској заједници и њеним фанатицима“!
Човјек иоле пристојног васпитања, знања и образовања, не би могао избљувати и избаљезгати такву мучнину, а да га не покоси стид и не стигне неки унутрашњи срам од којега се потом ћути данима и годинама. Не спрда се он Кривокапићу, него оној Црној Гори насталој на метанији, на повлачењу по каменим и крвавим подовима, оном нашем глибавом дворишту и огњишту из којег је ницала крвава држава с једином надом у Бога и у своје руке. Тај жалац према „лизању кашике“ само је вјечно гладна рика и роктање над пробијеним коритом, облапорно ништање и вриска стара којико и скофрчани свињски реп. А онај који се светачки повлачио по подовима и „лизао кашику“ Христове жртве и последње наде давно је написао:
“ То ти сада дају и госте те
Ал не зато рашта ти помишљаш
Но док мало накупиш шланине
па ће онда маљугом по цику“.Написано је – речено је – догодило се!
Тај презир према чињеницама, та осветољубивост према животу и правилима живљења, тај покушај непристајања на истину, дјелује тако ропачки и дрипачки, тако луциферски налицкано, губитнични и недостојанствено. Исповиједати вјеру јавно или је носити у срцу ствар је личног избора и пристојан свијет ту ставља тачку. То право има и вјерујући премијер, има, макар, колико предсједник Ђукановић који „проповиједа“ и модернистички етаблира нови начин „причешћивања“ – носом умјесто кашиком. Заиста, и то је неко „уносење“ тајне, само ми се чини да се молимо различитим свјетовима и имамо непомирљива надања.
Покушај да се у јавном разрачуну са политичким такмацем, или више њих, извргне руглу суштина хришћанске вјере, сраман је чин бесрамног појединца унизвијереног чињеницом да већина његових сународника више вјерује поповима и јаче у Бога, него лоповима и дуго нуђеној замјени за Христа – у властиту задњицу.
Тек можемо наслутити како би се Ђукановић јавно разрачунао са којом другом вјерском групом, са њиховим обичајностима и суштинама, само када би му на тренутак, принуђене и изазване каквим лудилом, стале на пут? Пристојан човјек не може ни да наслути какве све асоцијације буди његова арелигиозност док прати обреде Јевреја или Муслимана? Не сјећам се, нисам читао ни чуо, да су домаћи бољшевици у најгорим временима тако бестидно и јавно унижавали манифестацију двијехиљадегодишњег трајања Христове вјере.
Приговор о „лизању кашика“ оргинално је Ђукановићев.
А и да није причесна кашика, да нема никакве тајне, да је кашика извађена из којег год џема, да се хиљаде и стотине хиљада људи утркују и облизују то овоземаљско слатко, часнија је и узвишеније је него тридесет година вазалски лизати туђе скуте, сахане, трпезе и репове не би ли се међу својима показао гордијим и моћнијим. Боље се повлачити и по подовима, и то оним нецрквеним, оним застртим давнашњим илама, рђама и наметнутим несрећама, него се разастирати под туђе ноге, по дестинацијама у којима се не жуде тајне него се продају и служе.
Свако од нас могао је и може да бира: савити кичму пред ближњим и пред Творцем и удахнути, или је савити пред туђином, заједно с репом, и ушмркнути.
Слобода је суштина нашег вјеровања.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
