Лако је подсмевати се власницима мобилних телефона. Треба најпре утврдити којој од пет могућих категорија припадају. У првој су хендикепирани, принуђени да непосредно буду у контакту са лекаром или хитном помоћи. Нека је благословена технологија која им је ставила на располагање такву корисну направу.
У другу групу спадају сви који су због важних пословних обавеза у стању сталне приправности (вође ватрогасних бригада, сеоски лекари, трансплататори органа у очекивању свежег леша…). За њих је мобилни телефон ствар преке потребе и готово никакво задовољство.
Трећи су прељубници. Они први пут у историји могу да примају поруке од тајног партнера које чланови њихових породица, секретарице или злобне колеге не могу да улове. Довољно је да телефонски број познају она и он (или он и он, она и она; не могу да се сетим осталих могућих комбинација). Све три наведене категорије заслужују наше поштовање: спремни смо да због прве две будемо узнемиравани у ресторану или за време погребног церемонијала, а прељубнци су веома често врло дискретни.
Следе преостале две, и то ризичне категорије (за њих саме и за нас). У једној су сви они који нигде не крећу ако немају могућност да о фриволним стварима ћаскају са пријатељима и рођацима од којих су се управо растали. Њима је тешко објаснити зашто не би требало да то чине: ако им не полази за руком да побегну од те принудне интеракције и уживају у тренуцима самоће, ако не могу да се заинтересују за оно што раде у том моменту, да искусе удаљеност пошто су спознали блискост, ако не могу а да се не размећу својом испразношћу него од ње праве амблем и барјак, па добро, онда је то проблем за психологе. Сметају нам, али морамо разумети њихово страшно унутрашње сиромаштво, захвални што сами нисмо такви и опростити им (не дозволите да вас обузме луциферска радост што нисте као они јер то је онда охолост и недостатак милосрђа). Прихватите их као своје ближње који пате и пружите им и друго уво.
Последњу категорију чине особе које желе да у јавности оставе утисак да су врло тражене, нарочито због пословних консултација: разговори које смо приморани да слушамо, на аеродромима, у ресторанима или возовима односе се увек на новчане трансакције, изосталу испоруку металних профила, покушаје да се наплати испоручена партија кравата и слично, због чега сваки говорник звучи помало као Бил Гејтс.
Подела на класе је окрутан механизам па нови богаташ, и када зарађује енормне суме, због наслеђеног пролетерског жига не зна како да употреби прибор за рибу, качи плишаног мајмуна на задње стакло свог ферарија, Светог Kристофера на иструмент таблу приватног авиона, или изговара манагмент; и зато неће бити позван код војвоткиње Гуерментеза (а питаће се зашто кад има јахту довољно дугачку да споји две обале). Они не знају да Бил Гејтс нема потребу за мобилним телефоном јер има читав секретаријат, толико моћан и ефикасан да ће му у најгорем случају, ако му баш умире деда, прићи шофер и шапнути то на уво. Моћан човек је онај који не мора да одговори на сваки позив, напротив, обично кажу да није ту. И на нижем управљачком нивоу две ствари симболишу успех: кључ од приватног тоалета и секретарица која каже: „господин је тренутно ван канцеларије“.
Зато, ко се размеће мобилним телефоном као симболом моћи, објављује, напротив, да је у безнадежно потчињеном положају, приморан да скаче на позиве чак и док води љубав, сваки пут када га претпостављени зову, осуђен да прогони повериоце дању и ноћу да би преживео, и сам прогоњен због издатог чека без покрића. Али разметање мобилним телефоном доказ је да те ствари не зна и потврда његове неспорне друштвене маргиналности.
Умберто Еко
из књиге Kако сам путовао са лососом
