Нека почивају Његошеве кости у капели на Ловћену онако као што је то он сам желео и тражио, а нека Мештровићев споменик у сред Цетиња, у самом срцу града, чува Његошев бесмртни лик ,,за далеко неко покољење“.
Црногорцима се ове године срећа насмијала, јер су добили Његошев споменик од великог југословенског вајара Ивана Мештровића. Сад се намеће питање куд с тим драгоценим спомеником. Његош је с малим прекидима живео преко 25 г. (владао пуну 21. г.) писао и умро на Цетињу. Зато је бесумње потребно да Мештровићев споменик остане на Цетињу. Требало би га поставити на најистакнутије место града, на домак целог света, јер он није само леп музејски предмет и веома значајно уметничко остварење за галерију, него истовремено и жива инкарнација црногорскога слободатства и родољубља.
Као што је богато обдарени хрватски песник Иван Мажуранић у своме бесмртном спеву ,,Смрт Смаилаге Ченгијича“ овековечио црногорску борбу против турских зулумћара, поробљивача и тлачитеља тако је велики хрватски уметик Иван Мештровић подигао трајан споменик највећем Црногорцу Петру II Петровићу Његошу, који је пренео славу црногорском имену широм света и срворио ,,Горски Вијенац“ и ,,Лучу микрокозма“. Ми ћемо се и те како огрешити о Његошеву последњу вољу ако срушимо капелу на Ловћену. Његош је био дубоко контемплативна личност, и зато је још за живота 1845. г. подигао ,,цркву светог Петра“ у којој је желео да вечно почива. Нека почивају Његошеве кости у капели на Ловћену онако као што је то он сам желео и тражио, а нека Мештровићев споменик у сред Цетиња, у самом срцу града, чува Његошев бесмртни лик ,,за далеко неко покољење“.
Др Јефто Миловић
Извор: Спорт и свет, 19. XI 1963.