Пише: Џулијан Барнс
Звучи као проста ствар. „Предомислио сам се.“ Субјекат, глагол, објекат – јасна, чиста радња, без корективних или умањујућих придева и прилога. „Не, нећу то урадити – предомислио сам се“ обично је необорива изјава. Она подразумева постојање јаких аргумената који се могу изнети уколико буде потребно. Познат је одговор економисте Џона Мејнарда Кејнса, оптуженог за недоследност: „Кад се чињенице промене, и ја променим мишљење.“ Дакле, он – и ми – с пуним правом и самопоуздањем управљамо овом целокупном операцијом. Свет може бити склон недоследности, али не и ми.
Па ипак, та фраза покрива широк спектар менталних активности – неке су наизглед рационалне и логичне, друге елементарне и инстинктивне. Некада се процес одвија испод нивоа свести, све док се не појави изненадна спознаја да сте се, тако је, у потпуности предомислили у вези са неком темом, особом, теоријом, светоназором. Дадаиста Франсис Пикабија једном је рекао: „Наше главе су округле да би мисли могле да мењају правац.“ Мислим да је овај опис наших менталних процеса подједнако тачан као и Кејнсова изјава.
Док сам одрастао, одрасли из генерације мојих родитеља често су говорили: „Женско право је да се предомисли.“ Из мушког угла, то је било или шармантна или крајње иритантна карактеристика. Сматрало се нечим суштински женскастим или женственим, понекад пуким хиром, понекад дубоко емотивним и интуитивно интелигентним – опет, интуиција је тада била „женска специјалност“ – и повезаним са самом природом жене о којој је реч. Тако бисте можда могли рећи да су мушкарци били кејнзијанци, а жене пикабијанци.
Данас се та фраза о „женском праву“ ретко чује, и многима вероватно звучи једноставно сексистички и покровитељски. С друге стране, ако се овом феномену приђе из филозофске или неуролошке перспективе, ствари изгледају мало другачије. „Предомислио сам се.“ Субјекат, глагол, објекат – једноставна размена под нашом контролом. Али где је то „ја“ које мења тај „ум“, попут јахача који управља коњем коленима, или возача тенка који усмерава његово напредовање? Филозоф или неуролог тешко би га лоцирали. То „ја“ у које смо толико сигурни није нешто изван и одвојено од ума, већ нешто што из њега произилази. Како је један неуролог рекао, „нема супстанце ‘ја’” коју бисмо могли пронаћи у мозгу. Далеко од тога да смо јахачи или команданти, ми смо заправо путници у аутономном возилу будућности. Спољашњи посматрач види аутомобил, волан и особу која седи за њим. И то јесте тачно – осим што код овог модела возач не може пребацити са аутоматског на мануелни режим, јер мануелни не постоји.
Ако ствари стоје тако – ако је мозак, односно ум, тај који ствара оно што називамо „ја“, онда фраза „предомислио сам се“ нема превише смисла. Могли бисмо исто тако рећи: „Мој ум ме је променио.“ А ако тако посматрамо ствари, онда ни сами не разумемо у потпуности процес промене мишљења. У том случају, то није само женско право, већ људско. Мада, можда „право“ није најприкладнија реч – пре би се могло рећи особина или необичност.
Понекад сам у животу био логични кејнзијанац, понекад дадаистички пикабијанац. Али у оба случаја, углавном сам био сигуран да сам био у праву што сам променио мишљење. То је још једна карактеристика овог процеса. Никада не помислимо: „Ох, предомислио сам се и сада заступам слабији или мање убедљив став него раније“ или „прихватио сам глупље или сентименталније гледиште.“ Увек верујемо да је промена мишљења побољшање, да доноси већу истинитост или реалистичнији поглед на свет и односе с људима. Она ставља тачку на неодлучност, несигурност, слабост духа. Чини се да нас оснажује и чини зрелијима; још једну детињасту ствар смо оставили иза себе. Па, наравно да то мислимо, зар не?
Сећам се приче о једном студенту са Оксфорда који је гајио књижевне амбиције и који је двадесетих година прошлог века посетио Гарсингтон Манор, где је уметнички салон водила лејди Отолин Морел. Питала га је: „Да ли више волите пролеће или јесен, младићу?“ Одговорио је да воли пролеће. На то му је она узвратила да ће, кад остари, вероватно више волети јесен. Крајем седамдесетих година интервјуисао сам писца Вилијама Герхардија, који је био готово тачно пола века старији од мене. Ја сам био млад и неискусан, он изузетно стар, заправо непокретан у постељи. Питао ме је да ли верујем у загробни живот. Рекао сам да не верујем. „Па, можда хоћеш кад дођеш у моје године“, одговорио је уз осмех. Дивио сам му се због те опаске, иако нисам веровао да ћу икада променити мишљење до те мере.
Али сви ми очекујемо, па чак и одобравамо, одређене промене током година. Мењамо мишљење о многим стварима – од пуке личне склоности, попут боја које преферирамо или одеће коју носимо, преко естетских питања, као што су музика и књиге које волимо, до припадности одређеним друштвеним групама – фудбалском тиму или политичкој партији коју подржавамо – па све до највиших истина: особе коју волимо, бога коме се молимо, значаја или безначаја нашег места у наизглед празном или тајанствено испуњеном свемиру. Те одлуке доносимо – или оне доносе нас – непрестано, иако су често прикривене драматичношћу догађаја који их изазивају. Љубав, родитељство, смрт блиских особа – такве ствари преусмеравају наше животе и често нас наводе да променимо мишљење. Да ли је то само зато што су се чињенице промениле? Не, пре ће бити да су нам се, одједном, разјасниле области чињеница и осећања које су нам дотад биле непознате, да се емоционални пејзаж променио. А у том вртлогу емоција мења се и наш ум. Зато мислим да сам, у целини гледано, постао пикабијанац, а не кејнзијанац.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Размотримо питање памћења. Оно често игра кључну улогу у промени мишљења: потребно је да заборавимо шта смо раније веровали – или барем да заборавимо с каквом страшћу и уверењем смо то веровали – јер сада верујемо у нешто друго, за шта знамо да је истинитије и дубље. Памћење, или његово слабљење и одсуство, помаже нам да потврдимо нашу нову позицију; оно је део тог процеса. А изнад тога, поставља се шире питање како се наше схватање памћења мења. Моје се, свакако, променило током живота. Кад сам био дете, без много размишљања сам претпостављао да памћење функционише попут одељења за нађени пртљаг на железничкој станици. Догоди се неки догађај у нашем животу, ми брзо и несвесно проценимо његов значај, и ако га сматрамо довољно важним, одложимо га у памћење. Касније, када нам затреба, однесемо потврду у одређени одељак мозга, који нам сећање враћа – и оно је ту, свеже и нетакнуто, баш као у тренутку када се догодило.
Али знамо да то заправо није тако. Знамо да памћење пропада. Разумемо да сваки пут када извадимо неко сећање из тог ормарића и осврнемо се на њега, направимо у њему неку ситну промену. И тако приче које најчешће препричавамо о свом животу постају најмање поуздане, јер смо их несвесно мењали са сваким поновним причањем током свих минулих година.
Понекад за то нису потребне године. Имам једног старог пријатеља, врсног приповедача, који је једном, у мом присуству, у току једног дана испричао исту анегдоту пред три различите групе људи – сваки пут са другачијим завршетком. При трећем препричавању, када је смех спласнуо, тихо сам прокоментарисао, можда помало злобно: „Погрешан крај, Томе.“ Погледао ме је у неверици (због мог неваспитања); ја сам гледао њега у неверици (јер није био у стању да се држи једне верзије приче).
Постоји и нешто што бих назвао трансплантацијом сећања. Моја супруга и ја били смо блиски пријатељи са сликаром Хауардом Хоџкином и често смо путовали с њим и његовим партнером. Године 1989. били смо у Таранту, на југу Италије, када је Хауард у излогу једне старе галантеријске радње угледао црни пешкир. Ушли смо унутра, Хауард је замолио продавца да му га покаже, а овај је из фиоке извукао црни пешкир. Не, објаснио је Хауард, то није баш она нијанса црне из излога. Продавац, нимало збуњен, донео је други, па затим још један, и још један, од којих је Хауард сваки одбио, јер није био „довољно црн“. Када их је одбио седам или осам, помислио сам (како би свако помислио): за име бога, то је само пешкир, служи ти да обришеш лице. Онда је Хауард замолио продавца да извади онај из излога – и сви смо одмах видели да је заиста био тек незнатно црњи од свих осталих. Куповина је обављена, а лекција о прецизности уметничког ока научена. Овај догађај описао сам у једном есеју о Хауарду, а сигурно сам га и усмено препричао неколико пута. Много година касније, након Хауардове смрти, био сам на вечери у сликарским круговима када је једна жена, обраћајући се мужу, рекла: „Сећаш ли се кад смо с Хауардом ушли у ону радњу да купимо црни пешкир…“ Пре него што је стигла да заврши, одлучно сам је прекинуо и подсетио је да је то моја прича – што је она, судећи по њеном изразу лица, признала. И не мислим да је то учинила намерно; једноставно је некако запамтила тај догађај као нешто што се десило њој и њеном мужу. Био је то безазлен позајмљени фрагмент сећања – или, ако хоћете, чин менталног канибализма.
Ту-Хонг Ха: Ко је Укецу, јапански Јутјубер и књижевна звезда под маском
Понекад је корисно открити колико се сећања других људи често разликују од наших – не само у погледу догађаја, већ и у вези с тим какви смо, по њиховом мишљењу, тада били. Пре неколико година размењивао сам писма са неким ко је ишао са мном у школу, али с ким нисам остао у контакту и кога се уопште нисам сећао. Преписка је прерасла у оштру расправу, након чега је он очигледно одлучио да ми без устезања каже шта мисли о мени – или, прецизније, како се сада присећа онога што је тада мислио о мени. „Сећам те се“, написао је, „као бучне и иритантне појаве у ходнику шестог разреда.“ Ово ме потпуно изненадило и нисам могао а да се не насмејем, иако помало кисело. Моје сопствено сећање инсистирало је – и још увек инсистира – да сам био стидљив, самосвестан и пристојан, иако унутрашње бунтован. Али нисам могао да порекнем његово присећање, те сам га, премда касно, узео у обзир и променио мишљење о томе какав сам заиста био – или барем како сам могао деловати другима – пре педесет и више година.
Постепено сам почео да мењам мишљење и о самој природи памћења. Дуго сам се држао теорије „ одељења за нађени пртљаг на железничкој станици“, претпостављајући да су нечија сећања боља јер је њихов мозак имао боље „услове складиштења“, или јер су их пажљивије обликовали и полирали пре него што су их тамо одложили. Пре неколико година писао сам књигу која се углавном бавила смрћу, али је истовремено била и породична мемоарска проза. Имам брата – три године старијег, по професији филозофа – и послао сам му мејл у којем сам му објаснио на чему радим. Поставио сам му нека уводна питања о нашим родитељима – како их је он доживљавао као родитеље, шта су нас научили, каквим је сматрао њихов међусобни однос. Додао сам да ће се и он, неминовно, појавити у мојој књизи. Одговорио ми је једном реченицом која ме је запањила. „Иначе“, написао је, „не смета ми шта ћеш написати о мени, а ако се твоја сећања не поклапају с мојима, користи твоја, јер су вероватно боља.“ Помислио сам да је ово не само изузетно великодушно с његове стране, већ и веома занимљиво. Иако је био само три године старији од мене, претпостављао је да је моје памћење супериорније. Закључио сам да би то могло бити зато што је филозоф, навикнут да живи у свету апстрактних и теоријских идеја, док сам ја као романописац професионално заглибљен у хаотичне, свакодневне детаље живота.
Али било је у томе нечег дубљег. Како ми је објаснио, дошао је до тога да не верује памћењу као поузданом водичу кроз прошлост. Само по себи, непроверено и непоткрепљено сећање, по његовом мишљењу, није ништа боље од чина маштања. (Џејмс Џојс је то рекао обрнуто: „Машта је памћење“ – што је далеко сумњивија тврдња.) Мој брат ми је навео пример. Године 1976. ишао је на филозофску конференцију о стоичкој логици, која се одржавала у Шантију, северно од Париза, у организацији Жака Бриншвига, кога до тада никада није упознао. Возом је путовао из Булоња и јасно се сећао да је промашио своју станицу, па је морао да узме такси назад и због тога стигао са закашњењем. Он и Бриншвиг касније су постали блиски пријатељи, а тридесет година касније, током вечере у Паризу, присећали су се свог првог сусрета. Бриншвиг је рекао да га је чекао на перону у Шантију и да га је одмах препознао чим је сишао с воза. Гледали су се у неверици (и можда су морали да примене стоичку логику на сопствену збуњеност).
Та књига изашла је пре седамнаест година. А у међувремену сам се приклонио братовом ставу. Сада се слажем да памћење, када је само једно и непоткрепљено било каквим другим доказима, није поуздан водич кроз прошлост. Сада сам у то уверен још више него раније – верујем да непрестано изнова стварамо сопствене животе, препричавајући их – углавном – у своју корист. Сматрам да је процес памћења ближи чину маште него јасном и поузданом призивању неког догађаја из прошлости. Мислим да понекад памтимо као истините ствари које се никада нису ни догодиле; да можемо толико изменити изворни догађај да постане непрепознатљив; да можемо присвојити нечије туђе сећање и променити не само крајеве прича наших живота, већ и њихове почетке и средишње тачке. Верујем да се памћење током времена мења – и да мења наше мишљење. То је оно што тренутно мислим. Мада, можда ћу се за неколико година и око тога предомислити.
Извор: The Guardian
Превод: Данило Лучић/Глиф
