U kampanji za beogradske izbore, po svemu sudeći kao jedna od zanimljivih tema najavljuje se spor oko spomenika Stefanu Nemanji. Čitaoci su zasigurno propratili opozicione predloge za izmeštanje u Marinkovu baru ili Borču, i odgovore režimskih tabloida.
Ne sporeći da ovo može da bude predmet legitimnih političkih sporova i stavova, čini mi se da postoji jedno važnije pitanje o izmeštanju koje odavno nije pokrenuto. Mi stariji se sećamo kako je doktor Vojislav Šešelj pre tri decenije pošao sa glogovim kocem put objekta i dalje poznatog kao Kuća cveća. Rekao je da je pošao da vidi šta ima tamo i da u eliminaciji vampira iskoristi narečeni koc.
Bilo je i kasnije pojedinih podsećanja na neverovatnu činjenicu da Srbi i dalje drže na počasnom mestu sa počasnom stražom mauzolej okupatora, ali je sve nekako ostajalo na margini. Subnor je i dalje bio važan, Dobrica Ćosić i njegov posttitoistički krug su i dalje igrali veliku ulogu u opštem društvenom životu, itd. Zanimljivo, ni posle promene vlasti 2000. godine, kada su mnogi u zabludi mislili da je konačno srušen komunizam, nije bilo ozbiljnih pokušaja da se ona sramota ukloni sa lica Beograda i srpskog naroda. Štaviše titoizam se na velika vrata vratio preko agenata uticaja, univerziteta, televizija i medija koji su slavili Jovanku, vesele šezdesete, itd.
S druge strane, i mi srpski intelektualci, a svakako i naša Crkva, smo nešto u međuvremenu izgleda ipak uradili. Vratili smo na sto mnoge teme, ljude, ideje, vratili legitimnost srpskog nacionalizma i borbe za to da Srbija, Srpska, Crna Gora ponovo postanu države srpskog naroda, a ne prazne titoističke ljušture. I Bogu hvala, po opštoj oceni, srpska omladina je danas izrazito nacionalistička, crkve su nedeljom pune ozbiljnog sveta, prevedeno je i objavljeno mnogo vrednih knjiga. Uprkos tome što su veliki delovi političke, poslovne i intelektualne elite usled korupcije i beskarakternosti naizgled privrženi tiotizmu, Srbija po dubini svakim danom sve više postaje srpska država.
Da skratim: sukob između srpstva i titoizma je najvažniji sukob u ovoj zemlji. U ove dve reči sažeta su dva vrednosna, geopolitička, identitetska i moralna stava. Duboko nepomirljiva. Iz perspektive srpstva, onaj što leži gore (ako uopšte tu i leži) je okupator Srbije, zločinac, čovek koji je u Prvom svetskom ratu direktno ratovao protiv ove zemlje, neko ko je naredio da se Srbija 1944. tretira kao okupirana zemlja. On je sprovodilac austrougarske, kalajevske politike identiteta usmerene ka suzbijanju Srba iz svih okolnih prostora; kreator novih nacija na srpskom etničkom prostoru; kreator Golog otoka; monstrum.
Dakle uklanjanje one sramote sa Dedinja biće uslov za početak ozdravljenja ovog naroda, grada i države. Otud bih voleo da se kandidati za gradonačelnika pre svega izjasne o ovom pitanju , jesu li za srpstvo ili titoiza? I da daju detaljan plan gde će premestiti ostatke, šta će uraditi sa tim objektom i kako će eliminisati sve tragove titoističkog nasleđa sa Dedinja.
Suočeni sa raznim pokušajima povampirenja titoizma, nedavno smo objavili prvo izdanje u Srbiji izvanredne knjige srpskog filozofa Kajice Milanova pod nazivom Titovština (Sidnej, 1952). Nakon okončanja izbornog procesa planiramo da napravimo veliki skup povodom knjige, da analiziramao nasleđe i pojavne oblike titoizma i titovštine, kao i da pokrenemo ozbiljnu građansku inicijativu za konačno uklanjanje one sramote sa Dedinja. Nadam se da je sazrelo vreme da to uradimo i pozivam sve normalne ljude u ovoj državi da se udružimo kako bismo konačno uklonili mauzolej diktatora i okupatora.
Ako su Bugari mogli da dinamitom razore mauzolej jednom Bugarinu, možemo valjda i mi da izmestimo spomenik jednom belosvestkom avanturisti čije se poreklo verovatno nikada pouzdano neće utvrditi. A koji nas je „o jadu zabavio”…
Miša Đurković je naučni savetnik u Institutu za evropske studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Miša Đurković
Izvor: Novi Standard
