Da li postoji način – neočekivan, inovativan , hrabar ili vizionarski, ili sve to zajedno, da se treniranje i rad sa najmlađima u sportu zasniva na novoj, svežoj, kreativnoj, motivacionoj, ili na svemu tome zajedno – novoj filozofiji koja bi vreme i proces treniranja i igre učinila arenom zadovoljstva i zabave? (A sport je odavno deo industrije i zabave). Šta bi bila ta sveža perspektiva, koja ne bi predstavljala cilj, već novi početak, neočekivan i neuobičajen? Neočekivano i neuobičajeno se ne stvara očekivanim i uobičajenim metodama i ponekad je potrebno postojeće modele uzdrmati motivacionim amplitudama želje i strasti. Da se stvori novo i napusti rutinsko i već pomalo neinspirativno „status quo“.
Procesu treninga i omasovljenju učešća u svim sportovima i na svim nivoima sporta ne da je potrebna – već neophodna nova filozofija, a ne hrpa pravilnika, procedura, već poznatih tehnika i alata, algoritama, shematskih proračuna, kompjuterske kombinatorike, svevažeće statistike…
Nukleus te nove grane filozofije je sasvim jednostavan: učiniti proces treninga i učešća u sportu „terenom radosti “, a igru zabavnom!!! Eventualno filozofsko uporište, mada čak nije ni potrebno, ali ipak – moglo bi biti Kantovo shvatanje igre, „da je igra delatnost, koja je sama po sebi zabavna i praćena je osećajem zadovoljstva“. Svojevrsna opreznost u interpretaciji i eksplikaciji je bespotrebna i izlišna, nakon zvaničnog podatka Svetske zdravstvene organizacije sa 76. zasedanja od prošlog meseca, da osamdeset odsto adolescenata na globalnom nivou ne vežba dovoljno na dnevnom nivou, tj. da im fizičke aktivnosti traju manje od pola sata dnevno.
„Ioth Sport Trust“ je nedavno objavio svoj godišnji izveštaj, naglašavajući da su danas deca nezdravija, nesrećnija i više rasejana nego ikad i da je „očajnički“ (izvorni citat) potrebna redovna aktivnost, koja će im pomoći u svim aspektima njihovog fizičkog, mentalnog i emocionalnog razvoja.
Posebno je zabrinjavajući podatak, da se u potrazi za odgovorom na pitanje – kako mladi doživljavaju sport, otvorilo umesto odgovora novo pitanje – da li mladi (uopšte) doživljavaju sport? Ne bi bilo na odmet da i mi odrasli sami sebi postavimo istovetno pitanje i budemo iskreni u odgovoru. Ne mali broj dece u najranijoj fazi, da ne napišem na samom početku bavljenja sportom, „isključeno“ je iz sporta zbog dominantne identifikacije talenta i predispozicija, procesa raznoraznih testiranja, elitnih programa, a sve u cilju postizanja rezultata. Praksa ipak pokazuje da talenat skoro uvek nađe svoj put poput bistre i čiste vode, savladavajući prepreke i iskušenja na putu do ušća u veliki sportski okean. U suštini to ostvarenje povezano je sa ljudskom potrebom za samoostvarenjem i samoaktuelizacijom, jer svaki čovek, koji ima urođeni talenat doživljava najveću sreću kad se taj talenat koristi i stvara vrednost, koja deli čovečanstvo.
Prisetimo se slika velikih nekadašnjih talenata, koji su tada nazivani „čudom od deteta“, a danas velikih sportista na pragu genijalnosti, ako ne i genijalnosti same, kada po osvajanju medalja i titula se raduju „ kao malo dete“ – što jeste kolokvijalni izraz, ali i sama suština stvari.
To „ detinje iskreno“ nedostaje sportu danas, jer otkako je dečji i omladinski sport nekako postao prioritet i zabrinutost odraslih, sa pristupom tretiranja dece kao „mini odraslih“ i usmerenosti ka pobedi – sa cenom i po svaku cenu, nastali su ovi problemi na koje pomenuta istraživanja i pitanja se odnose. Kratkovidost poimanja pobede i zaslepljenost pobedom sa cenom i po svaku cenu, u što kraćem vremenskom periodu i što pre, otkrivena je i dijagnostifikovana u jednoj od istraživačkih studija o uzrocima zabave u sportu, gde su glavni odgovori bili: maksimalan trud, pozitivna timska dinamika, dobra atmosfera na treningu. Ne pominju se niti pobeda, selekcija ili isključivo talenat. Za decu sve je u iskustvu i njihovom razvojnom putu. Sportska javnost u Srbiji, koja nije isključivo i jedino fokusirana na rezultate, pobede i uspehe, upoznata je sa procesom koji se odvija u Sportskom društvu Crvena zvezda, u kome se čine napori i sistemski pokušava da se ukaže trenerima, da su sport i igra nezamenjivi u razvoju deteta, i da su najveći motiv za mališane, igra, stimulativno okruženje, zabava i ljubav.
Sport jeste antropološki i socio-kulturni fenomen, ali i polje ljudske kreativnosti. Možda je sport najbolji učitelj života, a trening najbolja škola za sve njene polaznike i učesnike.
Metoda kontinuiranog učenja je najbolja metoda obrazovanja, metoda radosti igre i zabave najznačajnija metoda treninga. Ne bi trebalo decu, koja tek počinju da treniraju time opterećivati, već to primeniti. Usmeravati ih da slobodno prihvataju pravila i umesto naredbodavnog „uradi tako, jer ti ja tako kažem“ sugerisati im da je to vredno raditi, umesto „pazi kako igraš i šta radiš“ ohrabriti ih sa – hajde da se igramo i da se zabavljamo. Ne tražiti od njih pobedu po svaku cenu i nametati im stav da je pobeda najvažnija, već negovati pristup da je želja za pobedom najvažnija. Kako je ono Pele jednom rekao: „teža pobeda, veća sreća u pobedi“. Uočeno je i dokazano, da deca koja trenerska uputstva primaju naredbodavnim tonom ili dodatnim uputstvima putem „trenerskog roditeljstva“ pored linije ili sa tribina, da ta deca više viču, gestikuliraju i ne baš sportski komuniciraju ne samo sa sportskim rivalima, već i sa članovima svog tima.
Igra je pre svega zabava, a ne stres i frustracija. Igra je doživljaj, sam po sebi.
Igru ne bi trebalo posmatrati kao zabavu u slobodno vreme, već upravo suprotno – slobodu i zabavu tokom trajanja igre. Dečja igra je vrhunac kreativnosti, kome čak i umetnici i naučnici teže. Heraklit je davno zapisao da čovek postaje najbliži sebi, kada postigne onakvu ozbiljnost koju ima dete dok se igra. Zabava je najveći pokretač učešća i učenja. Zato iznova učinimo sport zabavnim, radeći sa ozbiljnošću koju ima dete dok se igra. Dozvoliti i izboriti se da sport iznova (lepa srpska reč) postane zabavan odnosi se pre svega na promovisanje „radosti igre“ i zabavnog prisustva u toj igri. Podsticanje sve dece – pre svih, da imaju, steknu i zadrže najbolje moguće iskustvo u sportu. Time bi više dece ostalo u sportu tokom svog života, a neki od njih će se sigurno i radovati „kao malo dete“, kada budu stajali na postoljima Pobede.
Zoran S. Avramović
Izvor: Sportski Žurnal
