Да ли постоји начин – неочекиван, иновативан , храбар или визионарски, или све то заједно, да се тренирање и рад са најмлађима у спорту заснива на новој, свежој, креативној, мотивационој, или на свему томе заједно – новој филозофији која би време и процес тренирања и игре учинила ареном задовољства и забаве? (А спорт је одавно део индустрије и забаве). Шта би била та свежа перспектива, која не би представљала циљ, већ нови почетак, неочекиван и неуобичајен? Неочекивано и неуобичајено се не ствара очекиваним и уобичајеним методама и понекад је потребно постојеће моделе уздрмати мотивационим амплитудама жеље и страсти. Да се створи ново и напусти рутинско и већ помало неинспиративно „status quo“.
Процесу тренинга и омасовљењу учешћа у свим спортовима и на свим нивоима спорта не да је потребна – већ неопходна нова филозофија, а не хрпа правилника, процедура, већ познатих техника и алата, алгоритама, схематских прорачуна, компјутерске комбинаторике, свеважеће статистике…
Нуклеус те нове гране филозофије је сасвим једноставан: учинити процес тренинга и учешћа у спорту „тереном радости “, а игру забавном!!! Евентуално филозофско упориште, мада чак није ни потребно, али ипак – могло би бити Кантово схватање игре, „да је игра делатност, која је сама по себи забавна и праћена је осећајем задовољства“. Својеврсна опрезност у интерпретацији и експликацији је беспотребна и излишна, након званичног податка Светске здравствене организације са 76. заседања од прошлог месеца, да осамдесет одсто адолесцената на глобалном нивоу не вежба довољно на дневном нивоу, тј. да им физичке активности трају мање од пола сата дневно.
„Ioth Sport Trust“ је недавно објавио свој годишњи извештај, наглашавајући да су данас деца нездравија, несрећнија и више расејана него икад и да је „очајнички“ (изворни цитат) потребна редовна активност, која ће им помоћи у свим аспектима њиховог физичког, менталног и емоционалног развоја.
Посебно је забрињавајући податак, да се у потрази за одговором на питање – како млади доживљавају спорт, отворило уместо одговора ново питање – да ли млади (уопште) доживљавају спорт? Не би било на одмет да и ми одрасли сами себи поставимо истоветно питање и будемо искрени у одговору. Не мали број деце у најранијој фази, да не напишем на самом почетку бављења спортом, „искључено“ је из спорта због доминантне идентификације талента и предиспозиција, процеса разноразних тестирања, елитних програма, а све у циљу постизања резултата. Пракса ипак показује да таленат скоро увек нађе свој пут попут бистре и чисте воде, савладавајући препреке и искушења на путу до ушћа у велики спортски океан. У суштини то остварење повезано је са људском потребом за самоостварењем и самоактуелизацијом, јер сваки човек, који има урођени таленат доживљава највећу срећу кад се тај таленат користи и ствара вредност, која дели човечанство.
Присетимо се слика великих некадашњих талената, који су тада називани „чудом од детета“, а данас великих спортиста на прагу генијалности, ако не и генијалности саме, када по освајању медаља и титула се радују „ као мало дете“ – што јесте колоквијални израз, али и сама суштина ствари.
То „ детиње искрено“ недостаје спорту данас, јер откако је дечји и омладински спорт некако постао приоритет и забринутост одраслих, са приступом третирања деце као „мини одраслих“ и усмерености ка победи – са ценом и по сваку цену, настали су ови проблеми на које поменута истраживања и питања се односе. Кратковидост поимања победе и заслепљеност победом са ценом и по сваку цену, у што краћем временском периоду и што пре, откривена је и дијагностификована у једној од истраживачких студија о узроцима забаве у спорту, где су главни одговори били: максималан труд, позитивна тимска динамика, добра атмосфера на тренингу. Не помињу се нити победа, селекција или искључиво таленат. За децу све је у искуству и њиховом развојном путу. Спортска јавност у Србији, која није искључиво и једино фокусирана на резултате, победе и успехе, упозната је са процесом који се одвија у Спортском друштву Црвена звезда, у коме се чине напори и системски покушава да се укаже тренерима, да су спорт и игра незамењиви у развоју детета, и да су највећи мотив за малишане, игра, стимулативно окружење, забава и љубав.
Спорт јесте антрополошки и социо-културни феномен, али и поље људске креативности. Можда је спорт најбољи учитељ живота, а тренинг најбоља школа за све њене полазнике и учеснике.
Метода континуираног учења је најбоља метода образовања, метода радости игре и забаве најзначајнија метода тренинга. Не би требало децу, која тек почињу да тренирају тиме оптерећивати, већ то применити. Усмеравати их да слободно прихватају правила и уместо наредбодавног „уради тако, јер ти ја тако кажем“ сугерисати им да је то вредно радити, уместо „пази како играш и шта радиш“ охрабрити их са – хајде да се играмо и да се забављамо. Не тражити од њих победу по сваку цену и наметати им став да је победа најважнија, већ неговати приступ да је жеља за победом најважнија. Како је оно Пеле једном рекао: „тежа победа, већа срећа у победи“. Уочено је и доказано, да деца која тренерска упутства примају наредбодавним тоном или додатним упутствима путем „тренерског родитељства“ поред линије или са трибина, да та деца више вичу, гестикулирају и не баш спортски комуницирају не само са спортским ривалима, већ и са члановима свог тима.
Игра је пре свега забава, а не стрес и фрустрација. Игра је доживљај, сам по себи.
Игру не би требало посматрати као забаву у слободно време, већ управо супротно – слободу и забаву током трајања игре. Дечја игра је врхунац креативности, коме чак и уметници и научници теже. Хераклит је давно записао да човек постаје најближи себи, када постигне онакву озбиљност коју има дете док се игра. Забава је највећи покретач учешћа и учења. Зато изнова учинимо спорт забавним, радећи са озбиљношћу коју има дете док се игра. Дозволити и изборити се да спорт изнова (лепа српска реч) постане забаван односи се пре свега на промовисање „радости игре“ и забавног присуства у тој игри. Подстицање све деце – пре свих, да имају, стекну и задрже најбоље могуће искуство у спорту. Тиме би више деце остало у спорту током свог живота, а неки од њих ће се сигурно и радовати „као мало дете“, када буду стајали на постољима Победе.
Зоран С. Аврамовић
Извор: Спортски Журнал
