Интервју са професором Влатком Ведралом, направљен је поводом стогодишњице Шредингерове једначине, у оквиру документарног серијала УЦГСци Студио — Schrödinger Equation Centenary | Documentary Series 2026.
УЦГ: Провели сте деценије размишљајући о томе шта квантна механика заправо значи — не само како се користи, већ и шта говори о природи стварности. Један вијек након Сцхрöдингерове једначине, да ли смо данас ближе задовољавајућем одговору?
Да. По мом мишљењу, данас имамо коначну верзију квантне физике која не пати од ранијих проблема, као што су квантни скокови, дисконтинуиране промјене стања, проблем мјерења или дуализам таласа и честице. То сам објаснио у многим чланцима, као и у својој најновијој књизи Portals to a New Reality. Кључна идеја јесте да све релевантне величине у квантној механици треба посматрати као q-бројеве (гдје „q“ значи qуантум, односно квантни), што су у основи оно што математичари називају матрицама. Насупрот томе, у класичној физици све релевантне варијабле су c-бројеви, то јест описане су обичним „класичним“, односно реалним бројевима.
Постоје многе посљедице оваквог схватања стварности заснованог на q-бројевима, а можда је најпознатија Хајзенбергов принцип неодређености. Он произлази из чињенице да множење q-броја положаја q-бројем импулса није исто што и исто множење обрнутим редослиједом, дакле импулс пута положај. То доводи до ограничења према којем положај и импулс квантног објекта не могу истовремено бити прецизно одређени; што прецизније знамо положај, то мање прецизно можемо знати импулс.
Сцхрöдингерова једначина није фундаментална јер није у складу са Ајнштајновом специјалном теоријом релативности. Међутим, чак и када је преобликујемо тако да постане релативистичка, а постоји више начина да се то учини, и даље је можемо посматрати као таласну једначину која описује квантни талас, односно поље, како се то каже у формалном језику. Ако све процесе посматрамо као интеракције између различитих квантних поља, на примјер електронског и електромагнетног поља, тада — тврдим — сви наши привидни фундаментални проблеми нестају. Наравно, упркос огромном успјеху током посљедњих око 120 година, квантна механика можда ипак није посљедња ријеч. Већи дио мог истраживања посвећен је разматрању експеримената који би могли тестирати квантну физику у областима у којима би ова теорија могла заказати.
УЦГ: Да ли вам чињеница да сте се школовали из физике у Београду, прије него што сте прешли у само средиште британског квантног истраживања, даје посебну перспективу на то како се ова темељна питања разумију у различитим интелектуалним традицијама?
Моја породица одиграла је најважнију улогу у подстицању моје радозналости према природи уопште. Моја средња школа, Математичка гимназија, такође је много допринијела, посебно моја професорица физике у другом разреду, Бојана Никић. Била је веома инспиративна. Њено прво предавање ме је одушевило када нам је показала како се макроскопски закон у термодинамици, закон идеалног гаса, може извести из микроскопских Њутнових закона. То ми је усадило увјерење да микро-свијет универзума и макро-свијет на крају морају бити повезани. О томе сам написао и другу популарну књигу, From Micro to Macro. Чињеница да данас имамо двије различите теорије — квантну теорију која описује микро-свијет и општу релативност која описује макро-свијет — представља проблем, јер још не знамо како да их спојимо у једну кохерентну слику. Већина мојих садашњих напора усмјерена је управо у том правцу. Наравно, имао сам и велику срећу што сам студирао на Imperial Collegeu у Лондону, институцији која има пет Нобелових награда из физике и један је од водећих одсјека за физику у свијету. Током треће године студија упознао сам двојицу пионира квантног рачунарства и криптографије, Дејвида Дојча и Артура Екерта, обојицу са Оксфорда. Обојица су снажно утицали на начин на који размишљам о квантној механици.
Извор: УЦГ
