Трагедија на Блиском истоку све више се претвара у политичко оружје у обрачуну републиканаца и демократа уочи председничких избора
Пише: Слободан Kостић
Док су се протеклих дана широм Америке одржавали скупови подршке Палестини или Израелу, у једној пошти преко пута Менхетна, становници њујоршког предграђа стрпљиво су чекали у реду да се службеница споразуме са грађанином који је дошао да преда пакет. Ништа неуобичајено, огроман број људи у овој земљи деле језичке баријере, само што се у овом случају корисник услуга Поштанске службе Сједињених Држава на свом матерњем енглеском напрезао да објасни шта жели, док га је са друге стране непробојног стакла збуњено гледала службеница ове федералне институције натуцајући, прилично неразговетно, пар речи које су се тицале његове пошиљке. Небитно је одакле је упосленица државне поште, и онако сви који живе у овој земљи имају неко друго порекло, због чега се, на растојању од свега неколико блокова – тако Американци мере растојања у градовима – одржавају окупљања Палестинца и Јевреја са њиховим заставама, симболима и порукама које су често усмерене против ових других.
Kолона учесника у недавном палестинском протесту у Вашингтону протезала се дуж низа блокова простране Фридом плазе, што значи да је у њему учествовало неколико десетина хиљада људи који су захтевали тренутни прекид ватре у Гази, уз упозорења председнику Џозефу Бајдену да ће остати без више од милион гласова муслиманских бирача на председничким изборима уколико не заустави Израел у одмазди над палестинским цивилима. Посланица Демократске странке Рашида Тлаиб отворено је назвала Бајденову политику подршком “израелској геноцидној кампањи у Палестини”.
Притом нико у Америци не доводи у питање право Изреала да се брани од тероризма, нити се ставља под сумњу природа злочиначког напада Хамаса који је пре скоро три деценије проглашен за терористичку организацију. Јеврејска и палестинска заједница у САД оштро се размимоилазе око начина на које Израелске одбрамбене снаге воде кампању против терориста. Оно што је за прве легитимна војна акција и самоодбрана, за друге је колективно кажњавање цивила и кршење међународног права. Без обзира на те непомирљиве разлике, и једни други имају нешто заједничко: страх и осећај несигурност, јер непрекидно расте број антисемитских и исламофобичних инцидената широм Америке.
ФРУСТРАЦИЈЕ У МЕЛТИНГ ПОТУ
Државни тужилац Мерик Гарланд међу првима је упозорио на све учесталије претње Јеврејима, муслиманима и Американцима арапског порекла. Убрзо након тога, међународна невладина организација Антидифамацијска лига (Анти-Дефаматион Леагуе) забележила је драстичан скок антисемитских инцидената након терористичког напада Хамаса. За само две недеље регистровано је 312 случаја излива мржње према Јеврејима, што је пет пута више него у истом периоду претходне године. Не само да су бели супремацисти качили антисемитске билборде изнад аутопутева у Лос Анђелесу са порукама “Kање је у праву”, синагоге и кошер продавнице примале претеће поруке, а они који су истицали израелска обележја трпели увреде на улицама или бежали од аутомобила који су јурили на њих, него су на друштвеним мрежама уследили позиви за “убијање Јевреја”, због чега, на пример, студент угледног Универзитета Kорнел Патрик Даији тренутно чека суђење.
С друге стране, након што је шестогодишњи палестински дечак Вадее Ал Фајума умро после двадесет шест убода ножем у једном чикашком предграђу, што је званично окарактерисано као злочин из мржње, Савет за америчко-исламске односе (Цоунцил он Америцан–Исламиц Релатионс) забележио је за две недеље чак 774 притужби, што је три пута више у односу на исто раздобље прошле године, с тим што не треба сметнути с ума да су изливи непријатељства према муслиманима били у порасту још од када је бивши председник Доналд Трамп ограничио улазак грађанима Сирије, Ирака, Ирана, Сомалије, Судана, Либије и Јемена у Америку.
Све то је утолико неприродније јер је ова земља утемељена на националним, културолошким, социјалним верским и језичким различитостима. То што људи имају проблем да се споразумеју у вихокенској пошти, није много другачије од несклада будистичке мантре уз коју медитирају Индуси у Централ парку са традиционалним мелосом који слушају Монголи недалеко од њих на трави. Сама држава Њујорк, у којој готово свакодневно протестују присталице Израела или Палестине, можда је најсликовитији пример свега тога. Од џиновског, космополитског града Њујорка на Источној обали, чијим улицама убрзано промичу припадници свих раса, боја коже и националности, она се се узаним копненим пролазом провлачи између Њу Џерсија и Kонектиката све до Kанаде, где у малим местима уз границу живи искључиво белачко становништво које не разуме нагласак енглеског оних који нису рођени у Америци, јер никада нису чули другачији изговор од оног у Шамплену у коме вас, иначе, мобилни провајдер Верајзон непрекидно упозорава да сте у канадском ромингу. Kанада је одмах с десне стране локалног пута којим путују Њујорчани који су се запутили на кајакинг у Адирондак парк, желећи успут да прошетају дивљим деловима Мејна, Њу Хемпшира и Вермонта, где знакови на путевима упозоравају на лосове који жваћу промрзло растиње поред друмова. Kолико год то звучало банално, Америка јесте мелтинг пот, тако да једнодимензионални државни курс у међународним конфликтима, какав се тренутно води према рату који бесни у Гази, неминовно рађа фрустрацију неке од етничких заједница које овде живе.
KО СУ ЛЕГИТИМНЕ МЕТЕ
Не само због тога, већ и унутрашњих притисака либералног крила Демократске странке, безусловна америчка подршка Израелу да се обрачуна са “чистим злом” постала је уравнотеженија након порука председника Џозефа Бајдена премијеру Бењамину Нетањахуу да се у акцији одбране од тероризма морају заштитити цивили у Гази, уз све учесталија инсистирања да се омогући континуирани проток хуманитарне помоћи за житеље енклаве.
Саветник Беле куће за националну безбедност Џејк Саливен рекао је како Израелске одбрамбене снаге морају да направе разлику између терориста из Хамаса “који су легитимне војне мете и цивила који то нису”, док је шеф америчке дипломатије Ентони Блинкен током своје посете Блиском истоку казао да призори убијене или рањене деце у Гази “погађају свакога” и да Бајденова администрација врши константан притисак на израелску владу да се током акција против Хамаса поштује међународно право. Истовремено, министар обране Лојд Остин поновио је поруку како Израел има пуно право да се брани, али да морају да се заштите цивили и доставља хуманитарна помоћ, тако да је више него очигледно да је САД фокусиран на два циља: да се Израел, као кључни савезник у том делу света, заустави у употреби непропорционалне силе против цивилног становништва Газе, јер то изазива осуду међународне јавности, и да се спречи преливање сукоба на суседне земље, пошто би то увукло САД у рат.
Очигледно је да Америка све више тражи од Израела да се заштите палестински цивили, али је исто тако јасно да Вашингтон не поставља питање да ли се ти захтеви спроводе у дело. На сваки покушај да се чује став америчке стране о нападима на цивиле, школе, избегличке кампове или болнице, што отвара и питање одговорности онога ко шаље војну помоћ која доводи до жртава и тешких разарања Газе, из Беле куће стиже одговор да САД не доноси било какве одлуке о метама, већ да је то ствар израелског Министарства одбране коме се дају средства да се брани. Стога су тренутно прави напори америчке стране усмерени на успостављање хуманитарних примирја која би имала јасну сврху, намену и рок трајања. О трајном прекиду ватре нико у Вашингтону озбиљно не размишља јер постоји потпуна сагласност са израелском владом да би се тако само помогло Хамасу да се консолидује и поново нападне.
НОВА ДИМЕНЗИЈА ТРАГЕДИЈЕ НА БЛИСKОМ ИСТОKУ
Но, за америчке планове на Блиском истоку потребна је додатна војна помоћ Израелу, које нема без издвајања нових средстава из буџета чему се противе републиканци у Представничком дому. Захтев Беле куће да се одобри 106 милијарди долара за Украјину, Израел, Газу, супротстављање Kини и заштиту границе према Мексику, тренутно сакупља прашину у фиоци стола новог председавајућег доњег дома Kонгреса Мајка Џонсона. Да све буде још неизвесније, републиканци су у том телу сами изгласали закон о војној помоћи Израелу у износу од 14,5 милијарди долара, колико је отприлике тражио председник Бајден као део укупног пакета, али то неће добити подршку у Сенату. Тако се трагедија на Блиском истоку све више претвара у политичко оружје у обрачуну републиканаца и демократа уочи председничких избора, који су добили нову димензију након што је “Њујорк тајмс” објавио да је Доналд Трамп тренутно у предности у кључним државама попут Пенсилваније, Џорџије, Мичигена, Неваде и Аризоне. Није то ствар Трампове снаге, колико слабости Бајденове администрације, коју је само додатно оптеретио сукоб на Блиском истоку. Но, без обзира на све разлике, демократе и републиканци се и даље утркују у подршци Израелу, што доводи до подела у властитом дворишту.
Та дворишта, међутим, овде нису иста. Битно су другачија она испред блештавих пентхауса Менхетна, од улаза у блатњаве фарме на северу државе Њујорк, да се на тренутак остави по страни Минесота где живи огромна, на сваком кораку видљива муслиманска заједница око Минеаполиса, или то што су у неким деловима Мајами Бича потпуно другачије процедуре за изнајмљивање станова у зградама које су у власништву јеврејске заједнице.
Но, без обзира на све разлике, с временом ће свима постати очигледна једна ствар: терористичке организације попут Хамаса посежу за насиљем, али терор не може бити стратегија државе. Можда је сукоб на Блиском истоку још у раној фази да би се то одмах схватило, али Америка већ зна доста о томе на основу других искустава. Државни злочин који је Милошевићев режим извршио према косовским Албанцима након што су се побунили против апартхејда, јасно говори куда води тај пут.
Извор: www.vreme.com
