Нобелова награда за економију 2025. године додијељена је Џоелу Мокиру (Northwestern University), Филипију Агиону (College de France и INSEAD) и Питеру Хауиту (Brown University) за истраживања која објашњавају како је економски раст постао одржив кроз технолошки напредак. Према научном образложењу Нобеловог комитета (Scientific Background, 2025), одржив раст представља историјску прекретницу. Хиљадама година цивилизације су стварале изуме, али животни стандард је стагнирао; БДП у Енглеској између 1300. и 1700. готово да се није мијењао упркос научним пробојима. Преокрет се дешава тек након 1800. године. Током наредних двјеста година, Уједињено Краљевство прелази са 2.000 на 50.000 долара по глави становника, а Сједињене Државе прате сличну путању и по први пут у историји остварује се одржив раст.
Зашто претходна историја није донијела одржив раст
Шта је омогућило овај преокрет? Мокир показује да проблем није био недостатак технологије. Античке цивилизације и ренесанса стварале су изуме који су ријетко долазили до масовне производње; чак и Кина, технолошки лидер до 14. вијека, зауставила је напредак 1430. године, када је одлуком царског двора забрањено географско истраживање. Мокир истиче да технологија није могла произвести раст јер се мало знало о томе како и зашто технике функционишу. То је био свијет инжењерства без механике, производње гвожђа без металургије, пољопривреде без агрономије и медицинске праксе без микробиологије.
Три предуслова модерног економског раста
Да би разумио зашто прошлост није могла генерисала одржив раст, Мокир разликује радикалне технолошке пробоје (macro inventions) од постепених побољшања (micro inventions). Историјски, радикални пробоји су се појављивали спорадично, али нису генерисали ток постепених побољшања који би их допуњавао. Тек са Индустријским просветитељством (Мокиров термин) настала је позитивна повратна спрега између радикалних технолошких пробоја и постепених побољшања. Како је то постигнуто? На основу емпиријских података, Мокир идентификује три предуслова који су се морали истовремено испунити. Прво, морало је доћи до повезивања науке и праксе. Мокир разликује теоријско знање (episteme) – знање шта и зашто, односно разумијевање природних закона – од практичног знања (techne) – знање како, односно занатске вјештине. Прије Просветитељства ова два свијета била су одвојена: научници су развијали теорије које никада нису стизале до занатлија, док су занатлије радиле методом покушаја и грешке, не разумијевајући зашто нешто функционише. Ова промјена обухватала је експанзију научног знања. Број научних часописа у Европи повећао се између 1650. и 1800. са мање од десет на више од преко 540. Настала је глобална интелектуална заједница заснована на размјени идеја кроз писану комуникацију – такозвана Res Publica Litteraria – мрежа интелектуалаца и право тржиште знања, гдје се углед стицао дијељењем знања. Royal Society у Лондону (1662) и Француска академија наука (1666) постали су мјеста гдје се теорија сусрела са праксом и свако техничко побољшање покретало је нова научна питања. Тада је по први пут у историји успостављен самоодрживи циклус између теоријског знања и његове примјене; настала је повратна спрега која траје и данас. Тек око 1800. године корисно знање почиње имати стваран утицај на економију, одржавајући технолошку промјену и раст. Друго, Британија није имала најписменију популацију у 18. Вијеку, Холандија и дјелови Њемачке били су супериорнији. Ипак, Британија је имала концентрацију врхунских механичара, ковача и занатлија. Иако је Француска била интелектуални центар Просветитељства, Енглеска је имала далеко више произвођача прецизних инструмената – људи који су радили и телескопе и машинске компоненте. Посебну улогу имали су имплементатори – људи са довољно техничког знања да читају нацрте и примијене научна открића у пракси. То су били механичари, ковачи, столари и металорадници који су могли направити прецизне инструменте, саставити парне машине и инсталирати опрему у фабрикама. Трећи предуслов је друштво спремно за прихватање промјена. Мокир документује да је отпор технологији био свеприсутан кроз историју, попут забране машина за притискање игли у Келну 1397, напада на бакреза у Нирнбергу 1561. и убиства проналазача нове машине за ткање у Гдањску 1579. У Енглеској су између 1811. и 1816. лудити ломили текстилне машине. Кројачи су 1710. покушали да забране машину за резање, а 1768. лондонски дрводјељачи демолирали су механичку тестеру. Мокир истиче да је Просветитељство створило културу која је прогрес доживљавала као нешто позитивно. Истовремено, британски парламент је функционисао као мјесто преговарања између супротстављених интереса и био довољно флексибилан да спријечи потпуну блокаду иновација. Ова три предуслова – повезивање episteme и techne, врхунске занатске вјештине и друштво отворено за промјене – била су кључ за омогућавање модерног економског раста.
Креативна деструкција и динамика фирми
БДП расте стабилно око 2% годишње. Међутим, иза ове стабилности крије се турбулентна динамика на нивоу фирми будући да сваке године хиљаде предузећа нестаје. Аустријски економиста Џозеф Шумпетер (1883–1950) објаснио је 1942. како овај процес функционише и увео термин креативна деструкција. Агион и Хауит су концепт математички формализовали пола вијека касније.Према овом принципу, нова фирма директно уништава вриједност старе феноменом бусинесс стеалинг (преотимање тржишта), при чему профити нове фирме долазе на рачун старих; то покреће трку за напретком. Разлог због којег постојећа фирма то не спречава лежи у replacement effect (ефекат замјене): постојећа фирма већ има профите, па би иновација само замијенила један профит другим. Нова фирма, међутим, почиње без тржишног учешћа, па је цијели профит чисти добитак. То објашњава зашто технолошки гиганти често заостају у радикалним иновацијама упркос огромним буџетима.
Конкуренција, социјална сигурност и политика иновација
Међутим, однос конкуренције и иновација, није линеаран. Агион је открио однос у облику обрнутог У: превише конкуренције уништава профите за истраживање, премало елиминише подстицај; иновације су највеће када је конкуренција умјерена. Индустрије у САД са учесталијим пропадањем фирми показују виши раст продуктивности – деструкција омогућава прелазак ресурса ка продуктивнијим фирмама.Његова истраживања показују да креативна деструкција најбоље функционише уз социјалну сигурност: виша стопа деструкције позитивно утиче на добробит само у државама са високом социјалном заштитом. Flexicurity систем Данске и Холандије из 1990-их комбинује флексибилност тржишта рада са социјалном заштитом и програмима преквалификације. Радник се не плаши пропасти фирме јер зна да ће добити накнаду и преквалификацију. Управо зато Данска има једну од највиших стопа реалокације послова међу развијеним OECD економијама. Креативна деструкција генерише побједнике и губитнике, па ако друштво не управља овим конфликтом, процес постаје политички неодржив. Управо због ове комплексности,
Нобелов комитет истиче да је стагнација била норма током историје те упозорава на пријетње као што су гушење плурализма у науци, растућа тржишна моћ великих компанија и ризик да етаблиране групе блокирају креативну деструкцију. Из овог образложења произлазе препоруке за економску политику: фокус треба бити на раднику, а не на радном мјесту; образовање треба усмјерити на „implementatore“ – врхунске инжењере и техничаре који примјењују науку (techne). Принцип обрнутог У треба одржавати у политици конкуренције: оптимална конкуренција је довољно снажна да подстиче лидере, али не толико снажна да уништи профите потребне за истраживање. Истовремено, важно је подстицати отворену науку сарадњом универзитета и привреде, стварајући савремени еквивалент Res Publica Litteraria као простор у којем теорија и пракса размјењују знање.
Scientific Background to the Sveriges Riksbank Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel 2025: Sustained economic growth through technological progress. The Royal Swedish Academy of Sciences, Stockholm, 13. oktobar 2025. Доступно на: https://www.nobelprize.org/prizes/economic-sciences/2025/advanced-information/
Извор: УЦГ
