Поводом текста јуче објављеног у Вијестима „Ругање држави и постројавање званичника: Шта је свештеник Бацковић поручио владајућој већини са скупа у Морињу”, као и других нетачних интерпретација у медијима, дужни смо да се обратимо јавности.
Нисмо зачуђени злонамјерним тумачењима који долазе од појединих друштвених чинилаца који су били саговорници ауторке поменутога чланка, јер они имају јасан континуитет активне борбе против Цркве и, конкретно, дискриминације и безаконог институционалног прогона Српске Православне Цркве, кад год су за то имали прилику.
Међутим, оно што је збиља недопустиво и изузетно друштвено штетно је поступак ауторке чланка која је себи допустила да умеће неизговорене ријечи, које у потпуности мијењају смисао онога што је у Морињу изречено. Уметање ријечи „црква” (па макар и у загради) је најобичнији фалсификат и жалосни примјер лажне вијести и злонамјерне пропаганде.
Наша Црква нити иједна вјерска заједница није послодавац никоме у државним и локалним администрацијама нити им даје зараде. Потпуно је сумануто тврдити другачије. Свештеник Бацковић у Морињу није имао никакав мандат да говори у име Цркве, те је то још један разлог у прилог томе да је те ријечи могао да изрекне само као један од грађана ове земље, који стварно „запошљавају и дају плате” државним званичницима. С друге стране, уздржавањем од говора или макар другачијим и јаснијим избором ријечи је могао и требало је да предуприједи оваква тумачења, знајући да постоји спремна војска оних који ће његове ријечи покушати да злоупотребе против Цркве.
Ауторка чланка и сви њени саговорници би требало да разумију да свештеници имају потпуно једнака права, као и остали грађани, па и право на јавну ријеч, а да се она не везује за службу коју обављају. Професор или љекар који говоре на било којем и било каквом локалном окупљању не говоре у име својих установа или руководства, већ у своје лично име. Исто важи и за свештенике. То би ваљда требало да буде свима јасно.
Макар је црногорској јавности добро познато да се ставови и поруке Цркве не преносе на овакав начин. Црква има довољно јавног простора да саопшти своје ставове и кад сматра за неопходно, то чини јасно и директно, кроз званичне канале информисања.
Наратив који покушава да се наметне о наводном бесправном и „пресудном” утицају Цркве на државне власти, па још и о „дужничком ропству” државе у односу на Цркву, представљају пропагандне и срачунате лажи, којима управо они који су ову државу „поробили” својим криминалним и корупционашким активностима и они који су им за то давали идеолошку подршку из својих лукративних интереса, желе да друштво задрже у том ропству.
То што постоји одређена динамика у односима Цркве и државе, не представља ништа необично. Тако је у већини демократских држава. И у нашој земљи, разне институције и друштвене групе имају своје различите интересе и погледе на ова или она питања. Таква врста разноликости мишљења је основ савремених демократских друштава. Важно је да се зна ко се гдје и за шта пита. Црква за црквена питања, држава за државна.
То што незнавени друштвени и политички чиниоци секуларност замишљају као затварање Цркве и вјерника у „нишу”, како је својевремено најављивао њихов „шеф” – то је проблем њихове скучене ретроградне и недемократске свијести.
Секуларност Црне Горе није угрожена од Цркве. Утицај Цркве на друштво се своди на јавни говор и апеловање на савјест грађана и надлежних. Других инструмената немамо. Црква није заинтересована за вршење власти. Свако ко тврди другачије – једноставно не говори истину.
Митрополија црногорско-приморска
Цетиње, 15. октобар 2025.
