Пише: Милован Урван
Денвер је окончао сезону. Успио чак и то, да игра седам утакмица с вјероватно најбољим тимом лиге, што је могао само зато што Јокић јесте најбољи играч лиге.
Премда европским љубитељима кошарке статистика никада није била опсесија као што је то случај у америчкој кошарци, управо она показује Јокићеву моћ која је сразмјерна немоћи остатка екипе да игра без њега не са Оклахомом већ са било којим тимом лиге.
Но, шта то значи кад се судариш с најмлађом, физички и шутерски атомском екипом каква је Оклахома? Ево, једног показатеља. Денвер је ушао у меч феноменално, Јокић је скакао, додавао и поентирао. Имао се утисак да ће трипл-дабл стићи већ на полувремену. Давао је крила повременим херојима Денвера, Брауну и Гордону. На мали предах одлази почетком друге дионице, када се чинило да и вођство од пет разлике (26:21) то омогућава. И, тада креће слом. Јокићеву минут и по ван игре био је довољан да се промијени све на терену. Оклахома прави серију, прелази у вођство – 29:26.
У тих 90 секунди десило се нешто што статистика не може да искаже. Ритам утакмице који је наметнуо Јокић промијенио је смјер. Денверов тренер панично је вратио Јокића, али се више није могло вратити у првобитни ритам. Карусо и бекови Околохаме крећу у обрачун, у лов на само једног човјека. Удвајају, а каткад смо видјели и по три играча који играју одбрану само на Јокићу. Карусо је дословно, као љутит питбул, кидисао на десну, шутерску, Јокићеву руку, не дајући простора ни да се прихвати лопта.
У међувремену, Јокићеви саиграчи, лише повријеђеног Арона Гордона, играли су као да их нема на терену; можда су увидјели колико нијесу достојни саиграча уз којег су добијали парче историје у игри под кошевима. Једини би се могло наћи оправдање за слом самопоуздања Расела Вестбрука, јер он не улази с клупе, већ из свог „пензионерског сна“. Остатак екипе, само биолошки постојеће клупе Денвера играо је до краја утакмице некакав примитивни балет. Опет, чак и у таквим околностима Јокић је завршио меч надомак трипл-дабла, одмарајући на клупи у финишу меча скоро десет минута. Бар је толико заслужио да га Оклахомини „питбулови“ не претуку без остатка. Мада, вјероватно га је далеко више бољело што нема с ким да игра. Уосталом, у изјави након меча је то некако и сугерисао, рекавши „ови играчи не могу до краја“.
Нас, додуше, није нарочито забољело испадање Денвера, јер знамо да то отвара више шансе да видимо Јокића на европском првенству.
Србија те чека.
