Пише: Слободан Маричић
„Ова полица је генерално добра“, каже ми Сара Арсеновић док уз благу шкрипу паркета под ногама прилазимо левом углу Земунске библиотеке „Свети Сава“.
„Има Дина сигурно негде, одлична је – то ми је била прва епизода“, додаје, док погледом прелеће преко низа испуцалих корица.
Новинарка Другог програма Радио Београда, која се бави културом, у последње време велику пажњу привлачи подкастом о књигама Вредно приче.
У свакој епизоди, уз разговор са стручним гостом, обрађује једно значајно дело, а све је кренуло управо од Дине, једног од најпознатијих романа научне фантастике Френка Херберта.
„Универзум Дине је толико велик и важан, Хербертови јунаци су опипљиви и живи, као да су овде са нама свакодневно, а не у миљама удаљеним световима и планетама које је писац тако прецизно осликао“, наводи 30-годишња Арсеновић.
Епизоду по епизоду, месец по месец, њен подкаст, у продукцији издавачке куће Контраст, стигао је до скоро 120.000 пратилаца.
И то све за приче о књигама и читању.
Да ли ју је успех изненадио?
„Јесте, нисам уопште очекивала.
„Морамо да престанемо као папагаји да понављамо да људи не желе такав садржај, јер мислим да желе, проблем је само што се култура често сматра неприступачном и намењеном само одређеним круговима, али није тако.“
И зато, док две библиотекарке здушно навијају за Новака Ђоковића у полуфиналу Аустралијан опена, шетамо нашом Земунском библиотеком, у којој сам ја годинама свакодневно спремао испите, а из које она често позајмљује књиге.
Вредно приче, Мило Ломпар: Луча микрокозма / Петар Петровић Његош
Причамо о књигама, одрастању, Земуну, неизбежном Харију Потеру за нас миленијалце, њеном „другару“ Ернесту Хемингвеју, радију, подкасту и још много чему.
Шта су то књиге уопште, питам је? Осим колекције укоричених страница.
„Књиге су“, рекла је, па на тренутак застала замишљеног погледа.
„Непрекидна свежина света, то је нечији стих… Стварно мислим да јесу“.
О читању
Има нешто магично у библиотекама.
Дугим полицама, шареним корицама и милионима речи које чекају на неки пар очију.
„Ово је супер“, извлачим књигу Терија Прачета на којој пише Морт, која му је једна од најпознатијих и најпопуларнијих.
„Смрт је главни лик, има егзистенцијалну кризу и не зна шта ће са собом“, додајем.
„Како добро“, одговара Сара. „Има тога и код Сарамага, кад смрт оде на годишњи одмор“.
Лице јој је ведро, коса смеђа, а осмех широк.
Наставља да у тихој библиотеци, ваздуха испуњеног специфичним мирисом књига, разгледа полицу са фантастиком.
„А Соларис„, показује на тамноплаву корицу са крајње горње полице.
„У да, одличан“, кажем за чувени роман Станислава Лема.
„То је баш добра ствар, али нисам ништа друго од Лема читала“.
Посебно воли Урсулу ле Гвин, славну америчку ауторку.
„Је л’ си је читао?“
„Само Леву руку таме„, одговарам, њену најпознатију књигу.
„То је антрополошка научна фантастика, буквално можеш да замислиш да се тако нешто дешава било где у свемиру…
„Та књига ми је нешто најдраже што сам кроз подкаст открила, пре тога нисам имала никакав контакт са њом и била сам баш одушевљена“.
Због чега уопште чита, питам је?
То је вид ескапизма, то јест отклона од стварности, одговара.
„Друго, ту најлакше можеш да нађеш потврду за нешто што си помислио или урадио, да је неко већ осетио то исто, па и освестио да то постоји.
„За многе емоције не знаш шта су, нити би знао да их претвориш у речи, али их онда видиш у књизи и будеш као аха, то је то, постоји.“
Почела је да чита веома рано, већ са четири или пет година – према причи њене маме – а и родитељи су јој много читали.
И чита свашта, каже.
Често мења жанрове, али углавном шалта један класик и једну савремену књигу, иако због посла често не стиже баш да чита оно што жели.
Воли мемоаре и стално се враћа поезији.
„Обожавам је, то ми је као неки рестарт од прозе, не знам како то да објасним.
„Проблем је само што не можеш да је читаш у сваком стању свести, мораш да будеш некако издвојен од света, није баш за читање у аутобусу“.
Издваја Милену Марковић и Драгану Младеновић, као и популарност Марка Томаша.
„Најбоље је понети је на одмор, па се дозирати поезијом мало по мало“, сматра.
„Ајоој“, ускликну једна библиотекарка у ток тренутку негде у позадини.
Напето је у Мелбурну.
О одрастању
Од полице са фантастиком, у крајњем левом углу библиотеке, тик уз улаз, залазимо насумице у један од редова.
„Ово је српска књижевност“, каже Сара.
Пролазимо поред низа славних имена – Андрић, Киш, Селимовић и остали.
„Сад сам видела књигу Жарка Радаковића, нашег Земунца, знаш за њега?
„Хандкеов је пријатељ и преводилац“, наводи Арсеновић после краћег разгледања.
„Ту је и Албахари, то је та земунска екипа писаца, лепо је што их има у Земунској библиотеци“, додаје.
Као и када прича о књигама, у гласу јој се осети топлина чим помене београдску општину Земун, у којој је одрасла и где живи.
Неки би рекли град Земун, али да сада не залазимо у те територијалне размирице.
Много јој је важан у сваком смислу, истиче.
Са Ћуковца је – једног од три земунска брда, за вас ванземунце, уз Гардош и Калварију – ишла је у Основну школу „Лазар Саватић“ на кеју, па у Земунску гимназију.
„Никада не бих могла да одем одавде, то што сам из Земуна ми је буквално најбитнија идентификацијска и идентитетска тачка.
„Кад бих могла преселила бих само Радио Београд из центра у Земун“, смеје се.
Одмах да вам кажем, представник сам земунске дијаспоре – живим на Новом Београду – тако да добро знам о чему Сара прича.
Моја кума је говорила „знаш где сам била код лекара – чак у Београду“.
„Па јесте, то смо ти ми“, слеже раменима Арсеновић.
Одрастање описује као „најлепше на свету“, испуњено књигама.
„Не смем да кажем, али ово сам обожавала као клинка“, каже уз осмех кад смо стигли до Мир Јам и њених љубића са почетка 20. века, које је телевизијским серијама додатно популаризовао Здравко Шотра.
„Гуилтy плеасуре?„, питам је изразом који се може превести као „тајни ужитак“, а означава уживање у нечему што можда и није тако квалитетно или друштвено цењено.
„Апсолутно. Обожавам и књигу и серију“, одговара.
Мој је Ден Браун, узвратио сам признањем.
Тинејџерски период су јој обележиле и књиге из серијала Купохоличарка, недавно преминуле Софи Кинселе, Сумрак сага Стефани Мајер, док као прву књигу која јој је померила мозак памти Нечисту крв Боре Станковића.
„Мама ме је натерала да је носим на летовање, страшно ме је потресла, иако је сигурно нисам разумела као данас…
„Скоро сам је читала опет.“
Ту су и Бајке народа света, пре свега јапанске, Шалабинго словачког писца Милана Ферка и Девојчица са шестог месеца Роберте Рико.
Али и пре и после свега једно име – Хари Потер.
Када би у подкасту могла да интервјуише једног лика из света Хогвортса и мрачних дементора, ко би то био?
На тренутак је размислила, прво поменула професора Снејпа, па директора Дамблдора „због животног искуства“, а на крају за Лупина рекла да би „био занимљив“.
„Осим ако није пун месец“, убацујем се (Лупин је вукодлак).
„Да“, потврдно клима главом.
На крају ипак бира Харијевог кума Сиријуса Блека, због тога што јој је омиљени трећи део – Затвореник из Аскабана – у којем се он први пут појављује.
Питам је и у којој је од четири хогвортске куће, на шта поносно каже Грифиндор, као и ко јој је био симпатија из тог света (као што је нама свима била Хермиона).
„Хари и Рон никад, можда Седрик Дигори у неком тренутку“, каже кратко, али се онда насмеје и ипак истакне Виктора Крама из Дурмстранга, школе ривалске Хогвортсу, чији су ученици приказани као…
„Па, помало незгодни, опасни и мрачни типови.
„Ја сам ипак из Земуна“, каже уз широк осмех.
О радију
Неколико минута само шетамо кроз полице и, извијених глава, час улево, час удесно, у складу са натписима на корицама, разгледамо књиге.
Тихо је.
Неко време се у близини, а заправо световима далеко, иза редова и редова књига, шета жена чије кретање паркет тако прецизно одаје да у сваком тренутку знам тачно где стоји.
А библиотекарке се чују у позадини – 2:2 је у Мелбурну, пети сет у току.
„Ово сам увек хтео да читам, а нисам никада“, кажем, показујући на Миодрага Булатовића и његове књиге Црвени петао лети према небу и Људи са четири прста, за коју је добио НИН-ову награду.
„Није ми јасно како Кустурица никада није снимио филм о Црвеном петлу, то је најдивнији карневал наше књижевности“, каже Сара.
Неколико дана раније, снимила је емисију са Дарком Тушевљаковићем, новим добитником НИН-ове награде, који је у међувремену причао и за ББЦ на српском.
„Је л’ имаш потребу да кад завршиш неку књигу и прочиташ нешто о тој књизи?“, пита ме.
Апсолутно, одговарам, али да махом на Јутјубу гледам видео рецензије.
Или Вредно приче.
Али Арсеновић је до њега стигла преко радија, па прво ту причу морамо да испричамо.
На Радио Београд је стигла 2016. године на праксу, потпуно случајно, каже 30-годишњакиња, која је у међувремену завршила студије новинарства и медијске продукције на Факултету за медије и комуникације, где је на мастеру.
Је л’ верује у случајности, питам је?
„Ма не, нема шансе“, одговара.
„Јесте случајно, јер нисам веровала да ћу се задржати, али када прође мало времена схватиш да се осећаш као код куће, па и да је требало да баш ту дођеш.“
Ауторка је емисија У првих пет и Културни кругови, посвећених култури, о чијем значају је причала у готово свим ранијим интервјуима.
Култура „не сме да буде двоминутни украс на крају емисија“, говорила је.
И док прича о радију у гласу јој се чују исти тон и озареност као код Земуна и књига.
Мајка, такође новинарка Радио Београда, често јој је раније причала о „магији радија, из које је тешко извући се“ и била је у праву, каже.
У чему је та магија?
На радију се користи само глас, па људи могу да се „оголе као нигде другде“, сматра.
Због тога јој је „помало било страшно“ кад је почела да снима подкаст, који иде у видео формату, што значи камере, расвету и већу изложеност.
„Глас је толико деликатна ствар да се на радију увек чује да ли је неко срећан, тужан, узбуђен, нервозан или сморен због интервјуа.
„Слика то замаскира, а када је у питању само глас онда се све чује… Мислим да чујем колегама кад нису довољно спавали“.
Много је и, додаје, везана за зграду Радио Београда.
„Много се генерално везујем за просторе, тако сам и везана за ову библиотеку.
„Си био некад тамо иза?“, пита ме, показујући на врата на крају просторије.
Нисам, идемо.
О подкасту
„Одавде сам узела старо издање Вуковог рјечника, знаш колико је било добро“, каже кад смо ушли у задњи део библиотеке.
Натписи на полицама јасно указују о чему се ради – теорија књижевности, географија, политикологија и разне друге науке.
Разгледамо мало у тишини.
На коју епизоду подкаста је најпоноснија, питам је?
„То ми је тешко да кажем“.
Добро, има ли барем неке омиљене?
Као једну од најдражих истиче управо Вуков рјечник, као и Хамлета.
„Причале смо о целој историји енглеског позоришта, јер без тога шта је позориште представљало у том тренутку не можеш да схватиш појаву Хамлета.“
Радила је и серијал о верским књигама – Куран, Стари завет, Нови завет, Талмуд и Тора, а посебно су јој драге Махабхарата и Рамајана – којима је приступила као текстовима и анализирала шта заправо тамо све пише.
У међувремену је било разних епизода.
Од класика попут Достојевског, Андрића, Селимовића, преко савремених прича попут Моје генијалне пријатељице Елене Феранте и разних фантастика, попут Сањају ли андроиди електричне овце Филипа К. Дика, до Доситеја Обрадовића, Светог Саве и Горског вијенца.
За Вредно приче пре свега каже да су „о љубави према литератури“.
Инсистира да се о свему прича једноставним речима, као и на питањима „које сви разумеју, без обзира на професију“.
„То ми је најбитнија ствар на свету, да одржим разговор и довољно озбиљним, али и разумљивим“, истиче.
„Није тачно да људи не желе културу и књиге, само мораш наћи простора да им је понудиш на начин одговарајућ савременом тренутку“.
Подкаст је једна од тих форми, додаје.
„Имам средњошколку Ленку која прати емисију и много је готивим, иако се никада нисмо виделе, само се дописујемо.
„Скоро ми је написала: ‘Е, ајде молим те уради Ану Карењину, треба ми за лектиру'“, додаје уз осмех.
А онда – ерупција.
„АААаааа“, чује се са другог краја библиотеке.
На крају дугачких полица и књига, иза њиховог стола, библиотекарке се грле.
„Брејкнуо га Ђоковић у петом сету“, вичу нам.
Земунска библиотека у трансу лудује.
О књигама, још мало
Шетња кроз књиге и светове настављена је још неко време.
Веома воли Дон Кихота, истакла је кад смо на њега налетели на једној од полица са десне стране, називајући га „једном од најтужнијих књига на свету“.
„Колико год да је он смешан, толико ми је тешко и потресно“, каже.
Не знам, покушао сам два пута да читам и одустао.
Иако није љубитељка његових књига, Ернеста Хемингвеја назива „другаром“ и волела би да седне са њим пиће.
„Сигурно је био тежак човек, али замисли колико би то било занимљиво, да прича та искуства његовог живота, уједно и грозна и предивна.
„Увек сам волела то појачано присуство живота и страсти у књижевности, кад то мало куља из страница – такав је Булатовићев Црвени петао лети према небу, то нема краја, црвена боја се прелива из странице у страницу, невероватно потпуно.“
Који секунд касније застаје да се јави Кормаку Макартију.
Посебно истиче његов Крвави меридијан, у којем је „један од највећих ђавола америчке књижевности“.
„Читао сам само Пут, који је био генијалан, иако сам после пожелео да се склупчам у фетус положају испод туша“, кажем.
Није љуибитељка ни Стивена Кинга, који мирно чека на читаоце ту у близини.
„Колико год било лепо што ми је посао да читам књиге, гледам представе и филмове, да знаш колико ми тешко пада што више не стижем да читам шта хоћу“, каже Сара тихо.
Чита шта мора, истиче, избор не постоји.
„Прошле године ми се први пут десило да на мору – где иначе најбрже читам – не прочитам ниједну страницу, иако сам понела три, четири књиге“.
Него, шта ли ради Новак?
„Ааааа“, баш се чуло у том тренутку.
Синер је водио 40:0 на Ђоковићев сервис, али је Новак добио гем и потврдио брејк, добили смо библиотекарски сиже.
Обавештени смо и када је била меч лопта, а посебно када је победио.
„Браво, јооој, шта сам рекла!“, виче библиотекарка.
Магија библиотека, шта ћеш.
„У, ова је супер“, показујем Сари књигу са леве стране.
„Јеси читала?“
Извор: НИН/ ББЦ
