Почетком марта 1989: “Жестока кампања против вишепартијског система у Београду, која се успешно преноси и на Хрватску (поводом Туђманове Хрв. Демокр. заједнице), уз истовремене покрете Срба у Хрватској, које је свако политички будан требало да очекује.” Почетком априла је на његова врата улетео контроверзни Далматинац Симо Дубајић у друштву историчара Петра Опачића. Одушевљени су један другим: “врста негдашњих устаника и хајдука” – описује Ђилас партизанског ветерана који је под старе дане постао убеђени православац и оптуженик шибенског суда. Средином априла бележи бомбашки напад на дописништво београдске Политике у Осијеку. Уз инциденте у Книну поводом обележавања 600. годишњице Косовске битке, Ђилас бележи: Гужва у Книну… види се да хрватска власт није сасвим неорганизована, али још увек у илузијама да ‘конструктивним приступима’, преузимајући у своје руке прославу, може да смири стање. Наивци из книнске власти захтевају да се Слободан Милошевић огради од националних активиста (11. 7. 1989). Пет дана касније Ђилас каже Матији Бећковићу да је “делимично у праву, не само кад се ради о подређености Срба у Хрватској, него и кад се ради о хапшењима.” Ипак, тврди да су оправдани протести у Хрватској против шајкача у Книну: “Није исто (кад шајкачу носе у Книну, прим. аут.), а Книн је српско место у држави Хрватској! – група носи шајкаче и насрће на говорницу са својим паролама и знамењима: то асоцира на краљевину и хегемонију, на рат и четнике – приметио сам да то српски народ тамо није одушевљено прихватио.”
Оптужује Политику да правда националистиче испаде у Книну “под изговором” да Срби имају право да обележавају Косовску битку, али “и с реалним разлозима да су Срби у Хрватској запостављени и подређени”. Бележи и серију међунационалних инцидената у Далмацији (18 — 25. 7. 1989). Почетком септембра подржава протесте у Београду против хапшења Јована Опачића, правећи паралелу с хапшењем Азема Власија. На Бећковићеву опаску да Хрвати немају права да се интересују да ли ће Срби обележавати Косово, Ђилас одговара: “али то је њихова држава, још у великој мери полицијска” (22. 9. 1989). Ђилас је дочекао ХДЗ почетком 1990. као хрватски пандан Српском покрету обнове Вука Драшковића (9. 1. 1990), осуђујући га као десни, правашки национализам с проусташким симпатијама.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Први дио)
Почетком априла је посетио Загреб. Након победе ХДЗ региструје жестоку кампању београдске штампе, али и не очекује “много демократије” под Туђманом (2. 5. 1990). Примећује да Срби траже “културну аутономију” (25. 7. 1990) и слаже се с Добрицом Ћосићем да “Срби у Хрватској иду предалеко у захтевима”, те да неко из Србије ради против Јована Рашковића због неопрезних изјава у разговору с Туђманом (7. 8. 1990). Три дана потом Ђилас процењује да ће Запад попустити Србима, али већ 14. 8. на ручку с Јованом Рашковићем тврди да ће Срби у Хрватској бити поражени ако дође до ескалације због њиховог референдума. Иначе се сложио с Рашковићем да Срби имају право на културну аутономију, али да је за “државу преурањено”. Поново прави паралелу с косовским Албанцима, тврдећи да “нико у свету” неће прихватити укидање албанске аутономије и стварање српске, посебно зато што је “хрватска власт демократски изабрана, а Срби не признају ни владу ни устав ни државу хрватску”. Рашковићево слагање Ђилас тумачи као потврду да су екстремисти око Рашковића “узели маха”. Три дана касније записује да је српски референдум о културној аутономији у Хрватској, те везивање политичке аутономије за случај да Хрватска затражи конфедералну Југославију – “српска еуфорична лудорија”. Затим на радију слуша о сукобима око Книна Записује да не верује у грађански рат, али ако га буде – Срби ће страдати. Међутим, Ђилас није био веома постојан у овој процени. Кроз цео дневник се смењују његови закључци о хрватским и српским уступцима и поразима.
Ђилас је крајем 1990. релативни оптимиста: не предвиђа распламсавање сукоба око Книна након позива Бољковца да Срби предају оружје (8. 9. 1990), док книнску “побуну” сматра само “издувавањем”, па не верује ни у грађански рат ни у распад (28. 10. 1989). Исто тврди и 13. 12. руском новинару.
Током јануара 1991. Ђилас прати натезање између Председништва СФРЈ, ЈНА, Книна и Загреба око враћања оружја и хапшења вировитичке групе повезане с Мартином Шпегељем. То би био грађански рат не само у име комунизма, већ и у име “српске хегемоније”. Ђилас сматра да ЈНА нема снаге да разоружа хрватску полицију, те да ће хрватско вођство добити подршку из света: “Великосрпски планови настоје да уједине све Србе, као и великохрватски хоће државу са Србима, али без Србије, а кад ојачају, правац на Босну.” Пише: “…не очекујем сукоб, него натезања, развлачења и компромисе” (24. 1. 1991). Након избијања “афере Шпегељ”34 долази до климавог споразума Загреба и Председништва СФРЈ о деескалацији кроз демобилизацију. Ђиласа не напушта оптимизам: “У сваком случају је то догађај од изузетне важности за читаву Југославију: отварају се нови процеси, с изгледима на одржање југо-заједнице и даље демократизације – слабљењем национализма” (26. 1. 1991). Ђилас се слаже са сестрићем Стојаном Церовићем и супругом Штефком да Србија “југословенском причом”, а “великосрпском праксом” разбија Југославију, али истовремно тврди да се Хрватска није само бранила, већ и спремала на побуну.
Додаје да, поред милиције постоје и “дивље” усташоидне и шовинистичке наоружане групе, у првом реду у ХДЗ-у, а не само проусташком ХСП-у. У завери су и Срби, али и други. Већ следећег дана, Ђилас пише да је Шпегељ “брљао и прелазио легалне компетенције: јер све је срачунато као почетак рушења хрватске владе, коју вођ из Книна Бабић назива усташком и на основу тога тражи обарање режима у Хрватској!” (31. 1. 1991). Ђилас очигледно има потешкоћа да успостави кохерентну линију закључивања о карактеру сукоба и његовим узрочно-последичним механизмима.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Други дио)
Ако је Србија имала великосрпске планове, онда се Хрватска нужно бранила. Ако је Хрватска власт спремала побуну и гајила усташоидне наоружане групе, а истовремено није оправдано ту власт називати усташком и радити на њеном обарању (јер би то била великосрпска пракса која руши Југославију), шта је требала бити алтернатива? Ђилас остаје недоречен, у раскораку. Ђилас бележи да српске избеглице из Хрватске пристижу “због правог или сугерисаног страха”. Региструје да Срби “плебисцитима освајају Вуковар”, јер траже да му се прикључе српска села из других општина (17. 2. 1991). Сматра да су сукоб у Пакрацу изазвали Срби заузимањем станице милиције. “Ако се рат разбукти, Армија ће се свести на српску, Срби ће тај рат изгубити.” Захваљујући мешању Армије, у Пакрацу није било “толико крваво” (2. 3. 1991).
Сукоб на Плитвицама приписује “ширењу книнске државе” и речима “свакоме би годила онаква лепота” (31. 3. 1991). Месец дана касније, заједно с Добрицом Ћосићем осуђује книнску декларацију присаједињења Србији као провокацију и претварање Милошевића у њиховог заробљеника, те да се Книн “од полуге за дестабилизацију Хрватске претворио у полугу за дестабилизацију Милошевића” (1. 4. 1991; 15. 6. 1991). На вести о сукобима у Борову Селу и Сплиту пише: “Слажем се – већ поодавно сам критичан према ЈНА – с одлуком Армије да не дозволи да је шиканирају и да спречи грађански рат, мада нисам убеђен и да ће то спровести” (7. 5. 1991).
Слично, али опет у раскораку с непрестаном критиком ЈНА и употребе насиља, критикује одрицање Анте Марковића од употребе силе након словеначког и хрватског проглашења независности (25. 6. 1991). Истог дана, Ђилас у пролазу упознаје Милорада Пуповца током скупа “Друштва за Европу”. Два дана касније сматра бесмисленим да Месић буде председник Председништва СФРЈ, те да рата у великим размерама неће бити, а без рата нема хрватске националне државе. Рећи ће Адилу Зулфикарпашићу да Туђман не може угушити побуну Срба (19. 7. 1991).
Извор: Трагови – часопис Архива Срба у Хрватској, год 7, бр 1(2024)
