Пише: Милован Урван
Када купиш половњак у Црној Гори, ти не купујеш ауто – ти купујеш илузију. А понекад и коверту са благим мирисом дизела и обрисом волана који је видио више путева него што си ти видио дана у животу.
Добро дошли у домаћи циркус са бројчаником! Гдје је сваки ауто „прешао 180 хиљада“ – па макар био 2007. годиште и дошао са 14 власника, четири регистрације и трагом фелне из Херцеговине.
Сценарио иде овако: дође наш човјек из Њемачке, паркира „провјереног дизела“ на плацу поред Подгорице или Цетиња, отвори хаубу да се мало провјетри и онда – магија. Један клик, други клик – и километража се враћа. Са 387.000 на 183.000. Баш лијепа, округла бројка. Није ни много, није ни мало. Још га возио угледни доктор из Франкфурта, биће по насељу разоноде ради. Да дјелује реално. Ко шминка пред важан састанак: „нема много, али зна да ради“.
А купац? Купац је обично неко ко је управо дао посљедњи евро од отказне плате, дошао са женом и дјететом да „изабере нешто економично“, сањари о дугим путовањима и пита:
– А је л’ троши?
Ма троши, брате, живце! Јер тек кад видиш да турбина звижди као да је у пензији, а мењач издише на петој, схватиш да је ауто видио више свијета него Колумбо и Магелан заједно.
И ето нас ту. Имамо техничке прегледе, али им је важније да ти продају мирис бор него да провјере исправност ABS-а. И тако, вртимо се у круг као и тај бројчаник – само уназад.
Јер у земљи гдје се и живот враћа на фабричка подешавања сваког првог у мјесецу, шта је једна километража више или мање? Али, што јес-јес. Боље да пише да је прешао 180 хиљада, него реалних 780 хиљада. Ко би издржао страх од фамозног милиона.
