Прошле седмице Јун Фосе oдржао је говор лауреата у Стокхолму.
Хардангерфјорд, по величини други фјорд у Норвешкој, пробија свој пут од Северног мора до удаљених планина Вестланда. Отприлике на његовој средини, тамо где је светлост на обали тамна, а тамна површина воде посребрена светлошћу, лежи село Страндебарм. У њему се налази Фондација Фосе, организација посвећена Јуну Фосеу – романописцу, есејисти и једном од најплоднијих савремених драмских писаца у Европи – који се ту родио 1959. Чланови Фондације окупљају се у малом сивом молитвеном дому који гледа на увалу луке, а иза њега је црна литица низ коју се сручује водопад. Даље низ пут су две беле куће: у једној, у којој је Фосе одрастао, још живи његова мајка, а друга је припадала његовим деди и баби.
У августу 2022. Фондација Фосе је приредила ручак за преводиоце, издаваче и новинаре који су се окупили на Међународном симпозијуму посвећеном Јуну Фосеу. На спрату је виолиниста свирао валцер на хардангерској виолини; она има четири горње жице и четири поџице, које вибрирају у зависности од тонова на горњим жицама. У приземљу посетиоци могу да виде изложбу текстилне уметнице Асе Љонес, која је извезла реченице из Фосеових дела на чаршавима, марамицама и кућним хаљинама. Један члан Фондације Фосе подигао је извезени чаршав и замолио сваког од шест Фосеових преводилаца да преведе оно што је на њему написано. Једни су одважно изговарали речи, други су мрмљали исправке у пола гласа. У ваздуху су се осећали такмичарски дух и лакомост. Реч којом би се све то – светлост, музика, свете воде, свето рухо – могло описати је „ходочашће“. Ретко се виђа такво поштовање према живом писцу. „Ја сам само чудан човек из западног, руралног дела Норвешке“, рекао ми је Фосе. Одрастао је као мешавина комунисте и анархисте, као „хипик“ који је волео да свира виолину и да чита на селу. Уписао се на Универзитет Бергена, где је студирао упоредну књижевност и почео је да пише на Нинорску, писаном стандарду језика карактеристичном за руралне, западне крајеве Норвешке. Његов први роман Црвено, црно објављен је 1983, а током следеће три деценије за њим су дошли Меланхолија и Меланхолија ИИ, Јутро и вече, То је Алес и Трилогија. Онда је почео да пише Септологију, седмотомни роман који се састоји од једне реченице и који је пример оног што је Фосе описао као свој заокрет према „спорој прози“.
Наратор Септологије је сликар по имену Асле, преобраћен у католицизам, који жали због смрти своје жене Алес. У ноћи уочи Божића, Асле налази свог пријатеља, такође сликара по имену Асле, који у једној уличици у Бергену, већ без свести, умире од тровања алкохолом. Њихова сећања се удвајају, понављају и постепено стапају у један глас, дифузну свест способну да истовремено постоји у многим временима и на многим местима. Читање Фосеових комада и романа уводи нас у присан однос с писцем, чије присуство још интензивније осећамо захваљујући његовој уздржаности и повучености. Његови комади, чији јунаци обично имају генеричка имена – Мушкарац, Жена, Мајка, Дете – ослањају се на интензитет наших примордијалних односа и наизменично су суморни и комични. Септологија је једини роман који ме је навео да поверујем у стварност божанског, онако како то описује Мајстер Екхарт, теолог из четрнаестог века, ког је Фосе пажљиво читао: „Светлост налазимо у тами и она нам је најближа кад смо тужни.“ Ниједно поређење с другим писцима не чини се прикладно. Бернхард? Сувише агресиван. Бекет? Превелика контрола. Ибзен? „Он је најдеструктивнији писац кога знам“, каже Фосе. „Осећам да у мом писању постоји нека врста помирења – не знам да ли је рецонцилиатион одговарајућа енглеска реч. Или, да употребим католичку или хришћанску реч, некакав мир.“
Фосе није дошао на излет у Хардангерфјорд, али је присуствовао вечери коју је дан раније у Бергену приредио норвешки министар културе, на којој је норвешки министар спољних послова цитирао Лудвига Витгенштајна: „О ономе о чему не можемо да говоримо морамо ћутати.“ Ћаскали смо током вечере, а онда смо се поново срели у Дому књижевности, у соби посвећеној Фосеу, с чијег зида нас је добронамерно посматрао црно-бели мурал Фосеовог лица. Више него на мурал, Фосе је личио на свог јунака Аслеа: дугачак, просед коњски реп, црни капут, црне ципеле, бурмутица у џепу. На тренутке се чинило да му није пријатно што мора да говори, а ипак је говорио врло самоуверено. Током нашег разговора често сам осећала исте оне такмичарске импулсе које је подстицало његово дело: и радозналост и заштитнички порив према човеку иза речи; и сумњу и веру у његове мистичке описе сопственог поступка у писању фикције. На мене је пре свега оставио утисак веома љубазне особе јер је био вољан да говори о свему: милости, љубави, љубомори и спокојству, доживљајима на ивици смрти и љубави према превођењу. Наш разговор је уређен ради веће јасноће.
Не прихватате много интервјуа лицем у лице.
Више волим интервјуе мејлом. Често ми писање лакше пада него говор, чак и на енглеском.
Разговарала сам с неколико писаца који су ми рекли да пишу зато што не умеју да говоре.
Да, то помало важи и за мене. Онај човек из Министарства спољних послова је цитирао Витгенштајна: О оном о чему не можемо да говоримо морамо ћутати. Знате онај чувени Деридин обрт: „Оно што не можеш да кажеш мораш да напишеш.“ То је ближе мом размишљању.
Дерида је веома присутан у вашим раним есејима у књизи Анђео прелази преко позорнице. Његови мисаони обрасци могу се осетити у многим вашим позоришним комадима и романима, посебно у вези с игром говора и ћутања.
Почео сам да проучавам Дериду давне 1979. Универзитет, или универзитетски дух, барем овде, у Норвешкој, био је под великим утицајем марксизма. Имали смо једну екстремну маоистичку партију која је била врло утицајна међу универзитетским наставницима, писцима и таквим људима. Био је то дух времена, чак и за мене. Почео сам да студирам социологију. Осећао сам да је све то сасвим глупо. Тај начин мишљења, тај позитивистички начин рачунања – то није било баш ништа. Тако сам прешао на филозофију. А тих година се догодио велики прелаз од Маркса ка француским постструктуралистима. Сећам се како сам први пут читао Дериду негде на норвешком селу. Био је то дански превод Граматологије. Та књига је некако утицала на мене. Читали сте Битак и време Мартина Хајдегера. Много сам читао и проучавао Хајдегера. Било је то тешко, али и врло инспиративно. Осећао сам да Дерида заправо обрће Хајдегера наглавце. За Хајдегера је главно питање било: шта је заједничко свему што постоји? За Дериду, супротно: шта је то што чини да је све што постоји различито? Мислио сам да је чин писања нешто врло необично. Различито, веома различито од говора. А то ме такође, наравно, повезује с Деридом и његовим појмом писања. Онда сам почео да студирам упоредну књижевност. Тад сам већ био написао први роман и још неке књижевне стварчице. Главни предмет ми је био теорија романа. У средишту тих теорија увек је појам наратора: наратор, личност, лик, однос између њихових становишта. Они су важни, али сам ипак осећао да основни појам у теорији фикције не треба да буде наратор, који је изведен из усмене традиције. Мислио сам да то треба да буде писац. Писца сам замишљао као телесни део написаног, као материјалност која је прешла у његово писање. И пожелео сам да напишем сопствену малу теорију нарације или писане фикције у којој би главни појам био писац.
А то је дошло и од свирања музике. Први текст који сам написао кад сам имао дванаест или тринаест година био је текст за песму. Писао сам песме и причице. И осећао сам да је то што пишем сам и за самог себе, не за школу, врло лично. Нашао сам место на ком сам желео да останем.
Причајте ми о том месту.
То је безбедно место. И то је и даље оно место које сам пронашао сам кад сам имао дванаест година. Сад имам шездесет две и то место – није ја, али је на неки начин у мени. Оно је различито од мене као особе. Обично кажем да сам ја особа по имену Јун. А онда је ту и званична слика мене. То је Јун Фосе. Али писац, он нема име.
То место је за слушање и за кретање, и врло је безбедно бити у њему. Али оно може бити и застрашујуће јер је то за мене пут који води у непознато. Морам да одем на границе своје свести и морам да их пређем. А прелажење тих граница је застрашујуће ако осећате да сте врло крхки. Био сам такав у неким годинама. Просто се нисам усуђивао да пишем сопствене ствари јер сам се плашио да пређем те границе у самом себи. Кад пишем добро, имам врло јасно и посебно осећање да је то што пишем већ написано. Налази се тамо негде. Само треба то да запишем пре него што нестане.
Понекад ми то одмах пође за руком. У Јутру и вечери, на пример, написао сам та два дела романа и нисам безмало ништа мењао. Комад Неко ће доћи написао сам из прве и ништа нисам мењао. Али у дужим романима као што је Септологија мењао сам много шта. Морао сам да тражим текст за који сам осећао да постоји. Морао сам покушавати да га нађем.
Чудесно је то искуство ступања на ново место, у нови свет, сваки пут кад успем да пишем добро. Увек мислим да сам спреман на то да једног дана више нећу успевати да пишем, и то је у реду. То је океј. Мислим да је то некакав дар који имате. Ко или шта га даје мени – немам појма.
Док сам пловила по фјорду, мислила сам о непознатом, о тами и тишини воде. Ви сте провели добар део детињства у чамцу. Боравак на води помогао ми је да визуализујем или осетим расположење вашег дела.
У време кад сам растао, мене и другу децу у околини васпитавали су врло слободно. Било нам је допуштено да се сами извеземо у чамцу кад смо имали седам или осам година. А нека од најбољих сећања из времена одрастања су она кад сам с оцем одлазио чамцем на пецање, по подне или увече, посебно током лета или ране јесени. Доживљај смркавања у чамцу, у овом пределу, на овој обали – не волим реч слика, али то јесте некаква слика коју више доживљавам као боју или као звук. Кад пишем, никад ништа не замишљам јасно или дословно. Више је то чин слушања. Нешто слушам.
Шта чујете?
Чујем оно што пишем. Али то не видим. Не замишљам слику. И не знам одакле то долази. Наравно, моје је. То је мој језик и као грађу користим нешто што ми је познато.
Логика текста који пишете ствара оно што бих назвао форма. Садржај припада форми, а форму морате правити изнова за сваки текст. Та форма је у великој мери повезана с оним што називам универзум. Стварам један универзум. Рецимо да је Септологија један универзум. Трилогија је сасвим други универзум.
Али сви ваши универзуми су повезани. Деле једну логику и форму. Често деле и ликове или бар њихова имена. Они долазе из оног што Асле, наратор Септологије, описује као „најунутрашњију слику“. Они постоје као целина, као живи ентитет.
То је друга страна. Они морају да буду универзум, јединствен универзум. Мислим да је сваки део Трилогије јединствен универзум. Али су они истовремено и повезани. Стално користим иста имена и мање-више иста места. А понављају се и мотиви. Многи људи се даве или гледају кроз прозор, често ка мору или фјорду. То је помало налик сликару који слика дрво као многи пре њега, али то ради на свој начин. Добар сликар врло често користи исти мотив и сваки пут направи нову слику. Надам се да ми полази за руком да урадим нешто слично.
Како се за вас удружују религија и књижевност?
Доживео сам некакав верски обрт у животу који је сигурно имао везе са ступањем у непознато. Био сам атеиста, и не бих могао да објасним шта се догодило док сам писао, шта је узрок. Одакле је дошло? Не могу на то да одговорим. Увек можете да објасните мозак онако како то ради наука, али не можете да ухватите његову светлост или дух. То је нешто друго. Књижевност зна више од оног што зна теорија књижевности.
Асле понекад мисли нешто слично о Богу: „Зато што је Бог и врло удаљено одсуство, па да, пошто је то што јесте, да, и врло блиско присуство.“
Мада Септологија уопште није аутобиографски роман, у њој има мисли и особина које су ми сличне – рецимо, како Асле изгледа са својом седом косом. Одлучио сам да то буде аутофикционално тако што сам главног јунака учинио сличним себи да бих се поиграо са жанром, а онда сам наставио да пишем на свој начин, као фикцију. Али постоје мисли, посебно у деловима који су у већој мери есејистички, које су блиске мом начину размишљања. На пример, идеја да је Бог тако близу да не можеш да размишљаш о њему и тако далеко да не можеш да га доживиш. Али неколицина срећника још има доживљај нечег што би се могло назвати Бог.
Аслеов доживљај религије није нарочито доктринаран или догматски. Како ви видите однос између Бога с једне стране, и цркве и њених догми с друге?
Ако сте прави верник, не верујете у догме или институције. Ако је Бог за вас стварност, верујете на вишем нивоу. Али то не значи да религијске догме и институције нису потребне. Чињеница да је мистерија вере преживела две хиљаде година има везе с тим што је црква постала институција. Потребно је неко заједничко разумевање. Што опет не значи да су догме истините на религијски начин.
У свету у ком живимо осећам да су моћи заправо економске моћи, које су тако снажне. Оне свим управљају. Али имате неке силе на другој страни, а једна од њих је црква. Да би црква постојала – а католичка црква је најјача – морате на неки начин форсирати католичанство. Црква је, колико могу да видим, најважнија институција антикапиталистичке теологије. Имате књижевност и уметност као другу институцију, али оне немају снагу цркве.
Шта за вас значи милост?
Много сам размишљао о том појму.
Мени је он јако важан.
И мени. То је важан појам. Некад, кад ми писање иде од руке, видим то као дар, као неку врсту милости. То је у извесном смислу незаслужено. Ви сад седите овде са мном и разговарамо у четири ока – не осећам да то заслужујем. Чак и постављање на сцену неког од мојих комада – то увек захтева много рада од глумаца, учење улоге, па сценографија и све… Многи људи много раде на томе, а ја то не заслужујем. То је више него што заслужујем.
Кад успеш да пишеш, да пишеш добро, то је милост. А мислим да је и сам живот можда нека врста милости. У потпуности разумем људе који одлуче да изађу из овог живота. То је на много начина страшно место. И о смрти се може мислити као о милости. Бити стално овде, то мора да је страшно.
Подразумева патњу.
У овом палом свету, да се послужим хришћанском фразом, живот је некакав поклон и некаква милост. Али онда све постаје сувише парадоксално. За мене се све, у извесном смислу, завршава у парадоксу. А понекад осећам да сам тако пун противречности да скоро не разумем како се држим на окупу, како успевам да будем једно.
Веома лепо пишете о детињству. Да ли је детињство слободно од парадокса? Доба невиности?
Морам да говорим о детињству зато што оно за мене има кључни значај: несрећним случајем, са седам година сам се нашао у близини смрти. И онда сам оданде [показује у даљину] могао да видим себе како седим овде – тако сам видео самог себе. Све је било мирно, и гледао сам куће у свом крају, и док су ме водили код лекара био сам сасвим сигуран да их последњи пут видим. Све је треперило, врло спокојно, било је то срећно стање, као облак светлосних честица. То је најважнији доживљај у мом детињству. Врло формативан за мене као личност, на добре и на лоше начине. Мислим да ме је то створило као уметника.
Најпре сам прочитала све ваше романе, а онда и комаде. Занимљиво је да се ваши комади често баве најзбијенијим и најболнијим описима сексуалне љубоморе. У вашим романима је то много пригушеније или је барем гурнуто у позадину.
Љубомора је најбоља тема за комад. То иде до старих времена: само стави две особе на позорницу и онда уведи трећу. Одмах имаш драму. Могуће је направити драму и између две особе, као што радим у неким својим комадима, на пример, у комаду Мајка и дете.
Било ми је болно то да читам.
Да, помало личи на Тенесија Вилијамса. Зато сам се уморио од писања комада – зато што је било врло лако ући у љубомору. Кад је на површини сексуална љубомора, често мислим да је, на тихом језику комада, ту заправо смрт.
Ерос и Танатос иду заједно.
Повезани су. А да би представа била добра, мораш имати обоје. Ако се то игра само као комад о еротској љубомори, за мене онда не функционише.
У вашем комаду Неко ће доћи највећу нелагоду ми производи то што два главна лица, Мушкарац и Жена, желе да буду сами, само једно с другим.
Али они деле то припадање. То је њихов начин. Желе да побегну из света зато што је, да поновим, свет место у ком је тешко бити. Мисле да то некако могу избећи.
Али не може се побећи од света.
Управо то је поента. Чим су се осамили, чим су створили свој свет, неко мора доћи. Неко ће доћи. И онда се, наравно, улази у свет. Реч је о немогућности да се буде целина – да буду само њих двоје заједно. Можда је то сан многима од нас. Претпостављам да је то део љубави, да се буде нека целина. И мислим да је љубав, наравно, могућа. Али не на начин на који су они покушали да је остваре. Тај комад говори о многим стварима, као и све друго што пишем, али у његовом средишту је немогућност да се насамо буде заједно.
У Јесењем сну, који ми је можда ваш најдражи комад, постоји једна дивна реченица. Мушкарац и жена седе на клупи, флертују и обнављају везу коју је прекинуло његово ступање у брак. И он јој каже нешто као „Не верујем у љубав. Не верујем у ту врсту љубави која одваја очеве од њихове деце.“
То није глупа помисао.
Ни ја не мислим да је глупа. Али у коју врсту љубави вреди веровати у палом свету?
Мислим да оба ова комада говоре нешто о љубави. Оба знају нешто о томе шта је љубав. Није ствар у томе да ја знам одговор. Али осећам да је оно што сам написао на неки начин истинито. То није реализам. Само није фикција.
На тај начин могу да вам дам мудар одговор. Он је у мом писању. Наше писање је мудрије, оно зна више него што знамо ми као особе. Веће је од нас. Мислим да је то дар сваке велике књижевности. Ево како ја на то гледам: љубав је нешто веома јединствено и истовремено сасвим универзално. То исто се може рећи о људским бићима. У људском бићу постоји нешто сасвим јединствено и нешто сасвим универзално. Али преобразити јединственост љубави у аутентичну књижевност – то је нужно да би се створило нешто достојно љубави.
У једном од својих раних есеја кажете да постоји разлика између приватног и личног. Има много личних ствари које су и универзалне: романтични троугао, на пример, или веза ероса са смрћу. Имена која се дају тим искуствима могу се разликовати од особе до особе, али она су у суштини заједничке структуре искуства.
Да, мислим да је то истина. Не видим своје јунаке као личности, већ их осећам као неку врсту звука. Имате овај звук, онај звук, и они се приближавају једно другом. Постоји однос између тих звукова и онда тај однос постаје нови звук. Ако сам успео добро да пишем, онда се ти звуци уједине у оно што називам песма или, да будем амбициозан, композиција.
Мислим да су моји комади добро путовали делимично зато то што се речи, ритмови могу поново створити на други начин – с овим и оним звуком, али вероватно на малчице друкчији начин. А то онда чини некакву песму. А та песма се може певати на различитим језицима, наравно, и може се певати као балада или на оперски начин или било како. Није важно, све док се то добро ради. Али то више важи за комаде него за романе.
Личности у вашим комадима изгледају ми више као стања бивања у свету у којима се свако може наћи.
Тако је. Наиме, да би се направио стварни комад, овај или онај глумац мора то да претвори у свој сопствени лик. А и редитељ мора све да визуализује на свој начин. То не радим ја кад пишем комад. Као писац, врло снажно осећам да нисам човек позоришта. У том смислу, позориште није моја уметничка форма. Зато ми је врло важно да моји комади буду објављени.
Понекад ми се чини да је однос између ваших комада и ваших романа ствар ритма – врло свесно, наглашено музичко смењивање говора и мишљења
То је тачно. Увек је ствар у ритму чак и на слици. Међу елементима или у њиховом односу увек постоји неки ритам. Лако је рећи ритам, али је врло тешко рећи шта је он или шта ради. Све те појмове – као што су милост, љубав, ритам – лако је користити, али их је врло тешко истински разумети. Очигледно је кад су ту. Кад је ту ритам, ми то знамо. Кад је ту љубав, то осећамо. А за мене је тако и с Богом. Сигуран сам да је Бог све време присутан. Ипак, то не осећам тако.
За ручком су неки ваши преводиоци расправљали о идеји споре прозе. Посебно су неки од њих тврдили да ништа у вези с њом није посебно споро и с тим бих се сложила. Зашто сте је онда тако назвали?
За позориште пишем петнаест година. Имао сам два кратка прекида кад сам писао први и други део Јутра и вечери. На крају тог дугог периода написао сам роман То је Алес. Али углавном сам писао комаде, комаде, комаде. Чак и кад сам писао неку другу врсту фикције, она је била налик комаду, врло концентрована. Роман То је Алес заснован је на комаду Један летњи дан. То је цитат из Шекспировог сонета „Да ли да те с летњим упоредим даном?“ Дошао сам до једне тачке у животу кад сам морао да напишем комад по поруџбини. Било ми је врло, врло тешко да напишем тај свој први комад, који се звао Те очи. Испао је пристојан, што је било довољно. Хтео сам да се вратим кући, на место с ког сам дошао, да пишем песме и прозу и да се оканем позоришта. И рекао сам, „У реду, готово је. Нема више.“
У исто време, превише сам путовао и још више пио. Морао сам да оставим алкохол. Отишао сам у болницу да бих га се ратосиљао. И прешао сам у католичанство. У то време сам срео своју супругу. У великој мери сам променио свој живот. Престао сам с јавним читањима. Сад ретко дајем интервјуе. Одбијам деведесет одсто позива. Постоје ситуације кад морам да учествујем. Кад ми негде дају награду, осећам да морам да одем.
Да, знам да не волите да присуствујете јавним догађајима.
Али сам немирна особа, па настављам да путујем. Имамо једно место у Аустрији и једно у Ослу и два овде, на западу Норвешке. Тако настављам да путујем између тих приватних места на којима имам све што ми је потребно. Ретко путујем негде друго. Или путујем с породицом, а то је нешто друго. Нисам сам с флашом вискија на неком месту. Знате оно, кад се пробудите и помислите „Где сам? И где је доврага тоалет?“
Постоји ли континуитет с оним што сте били раније? Или прекид?
О, да, постоји континуитет у мом писању. Све те ствари о којима говорим су спољашње. Писање је нешто друго. Писац у мени је увек доследан. Не знам да ли је трезан, али је исти као раније.
Говоримо о појму споре прозе. Мислио сам да комад не захтева много акције. Али да бисте успели да пренесете истину с позорнице публици, потребни су велики интензитет и екстремна концентрација. Писање тако густог текста не изискује нужно много времена, али док га пишете тражи много од вас, много снаге. Могу да пишем веома, веома брзо. Ако имам маничну страну, она се испољава кад тако пишем.
Онда сам пожелео да успорим своје писање, свој живот, све. Тако је то почело: желео сам да пишем прозу и да она буде спора, с дугим, течним реченицама. Септологија је врло дугачка. Кад сам је завршио, имала је најмање хиљаду петсто страна. Онда сам морао да избацим неке есејистичке делове. Избацио сам можда више од сто теолошких есеја.
Рекли сте да је њихово ауторство приписано Аслеовој младој жени Алес.
Да, углавном. Неки од њих су дијалози с Аслеом; они су разговарали, али је она имала дуге монологе налик предавањима. Сад ништа не знате о њеним мислима. Данас сам о томе размишљао: да ли је у реду то избацити? Сесилија [моја уредница] рекла је да та млада девојка не може бити тако мудра, да мора постојати неки реализам на крају крајева.
Размишљате ли о томе да их објавите засебно?
Једног дана ћу се можда тиме позабавити. Сигуран сам да је Алес рекла многе мудре ствари. Септологија није реалистички роман у том смислу, па то не би било погрешно. Мислим да је она то могла да каже, да зна. Млади људи могу бити веома мудри. Можда је то било погрешно, али никад се не зна. И даље нисам сигуран.
Чујем да се сад између романа бавите превођењем. Волела бих да се више романописаца бави преводилачким радом.
Заиста волим да преводим. То је слично читању, само што идете веома дубоко – врло дубоко читање.
У ствари, кад сам био врло млад, читао сам преводе Олава Хаугеа. Они су сабрани у књизи под насловом Преведене песме. Читао сам Георга Тракла, аустријског песника, и заљубио сам се у његову поезију у Хаугеовом преводу. Онда сам купио Траклове сабране песме на немачком. У то време нисам добро знао немачки, али сам успео да их прочитам. Није било много тешко јер је он као ја: стално се понавља. За њега још више него за мене може да се каже да су све његове песме заправо једна песма. Покушао сам понешто да преведем, и неке верзије песама у мом преводу уврстио сам у једну или две збирке своје поезије.
Први пут сам читао Тракла као тинејџер, а пре две-три године сам превео његову збирку Себастиан им Траум [Себастијан у сну]. Те песме су биле са мном око педесет година. А ове године сам објавио превод Елегија.
Превели сте и Кафкин Процес?
Да, и прикази су били сјајни. Био сам врло задовољан. Мој издавач, који је Немац, прешао је цео превод, сваку реч, сваки зарез. Можете имати поверења у тај текст. Мислим да је то најпоузданији превод Процеса не неки од скандинавских језика. Тада сам први пут превео роман. Било је то после Септологије. Осетио сам да ми је потребно да радим нешто друго. Тако сам одлучио да преведем Процес, један од мојих омиљених романа.
Превео сам више комада, посебно трагедија грчких мајстора: Есхила, Еурипида и Софокла. То је чин слушања гласа, древног гласа. А њих тројица имају врло различите гласове. Лако ми је да чујем и запишем сваки глас на начин на који пишем, на свом језику, у овом времену. Волим то да радим.
А сад преводите Равнице Гералда Марнејна.
Не знам зашто сам почео да читам Марнејна. Он раније није био превођен на скандинавске језике. Читао сам негде о њему, учинило ми се да је врло занимљив, а Равнице су његов најпознатији и најпревођенији роман. Објављен је у Шведској и Данској. Могу да читам књижевна дела на енглеском и немачком, али више волим да читам на неком скандинавском језику. Прочитао сам тај роман на шведском и веома ми се допао. Онда сам пожелео да га преведем.
Кад сам чула да преводите Марнејна, помислила сам на хардангерску виолину, с четири жице горе и четири поџице жице испод њих. Чини се да ви и Марнејн делите неке привржености.
Добра слика. Ретка ствар је срести књижевни глас који вам заиста нешто говори. То је налик на ново пријатељство; не дешава се баш често.
Како преводите наслов Равнице на Нинорск?
„Слеттене.“ То је сасвим одговарајући превод. Тамо где живим у Аустрији, имамо огроман, раван предео који се зове Панонска равница. Марнејнов крајолик помало личи на аустријски.
Осећам да Мернејн има сасвим јединствен глас и начин гледања. Никад нисам прочитао ништа слично Равницама, али то личи на мој начин писања – тај осећај удаљености и близине. Пишемо на различите начине, али могу да кажем да иза тога стоји сличан начин гледања.
Можда слична дисциплина или концентрација.
Кад сам концентрисан док пишем – све мора да буде прецизно и тачно. Смета ми ако је један зарез на погрешном месту. Видим то. Ако променим нешто на четвртој страни, мораћу да променим и нешто на неком другом месту. Ко зна колико таквих веза могу да направим. Оне нису свесне. Кад ступиш у тај универзум и кад си, на неки начин, одвојен од стварног света – кад направиш тај сопствени свет – он ти не припада.
У његовој форми постоји безлична логика.
Као писац, доживљавам то као нужност – нешто се мора урадити тачно на одређени начин. Као читаоци, то видимо као логику.
Писање без нужности није ништа, рекао бих. У томе је снага. Мислим да постоје хиљаде правила којих морам да се придржавам док пишем роман. Већина њих каже ово не, ово да. Пратити сва та правила и покоравати им се – то захтева много боље памћење и менталну способност од оних које имам као особа. Али мислим да смо ми много више него што знамо, да смо способни за необичне ствари.
Међу њима је можда способност организовања односа делова романа или уметничког дела у целину.
Да, ту је реч о целини, о осећају целовитости. То је душа писања. Порука долази из целовитости, из њеног нечујног језика. Целовитост остаје нечујна и инсистира на нечујности. А да би се она створила, сваки део мора да јој припада. Мислим да спокојство долази од постизања целовитости. А то нико никад не може свесно да постигне.
Зато више волим да ништа не планирам, да ништа не знам унапред. Само имам поверења. Кад иза себе имам написаних, рецимо, пет или десет страна, на неки начин је све већ ту. Већ је мање-више дефинисано.
Да ли често размишљате о смрти?
Не. Што јој се више приближавате, што сте старији, то мање размишљате о њој. Мислим да је Цицерон рекао да је филозофија начин да се учимо умирању. Мислим да је то и књижевност. У њој је једнако реч о смрти као и о животу. Уметничко дело је живо кад га стварате, а читалац онда у њега поново уноси живот. Као предмет, оно је мртво.
Мерве Емре, The New Yorker, 13.11.2022./Prevela Slavica Miletić/Peščanik.net, 16.12.2023.
