Рушење капеле на Ловћену, за коју је он (Његош) први поставио камен и рекао – „овде ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима. Пошто је срушена на Ловћену, та капела умножава се и, као „време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима. Откуд би свака од тих капела била света, а да онај чије су оне, није светац.
Његошев аманет, да се сахрани на врху Ловћена, има најдубљи смисао. Он је желео да заувек почине не само на највишем врху свог завичаја, него и на месту највеће дубине његовог дела.
Као да је имао искуство будућег времена, које нико нема, Његош је знао да се његов гроб – црква на Ловћену, неће лако одржати. И заиста, одмах су се наоштрили да му одсеку мртву главу. Али, као да је он хтео да и после своје смрти настави бој који је водио за живота, вјерујући да народ који не може да одбрани гроб не треба ни да постоји.
Планине су споменици саме по себи и споменике подигнуте на њима планина засени и прогута. Једино се гробна црква на Ловћену одржала и планину преобразила у цркву. То је био разлог да се сруши и црква и планина, и ту ништа није могла да учини сва мислећа интелигенција, домаћа и страна, која је, на челу са Црквом, устала да је брани. Тако је Његош остао у казамату, као једини владика на чијем гробу неће горети свећа.
Матија Бећковић
