Начин на који су избори одржани, очекивања од њих на обе стране Егеја, као и резултати и последице које ће они донети, на најбољи начин симболишу разлике између Грчке и Турске
Три претходне недеље, 14, 21. и 28. маја одржани су избори у двема суседним балканским земљама, међусобно повезаним дуготрајним комплексним политичким односима. Парламентарни избори у Грчкој 21. маја уметнути су између парламентарних и првог круга председничких избора у Турској 14, односно другог круга председничких избора у овој земљи, одржаног 28. маја. Начин на који су избори одржани, очекивања од њих на обе стране Егеја, као и резултати и последице које ће они донети, на најбољи начин симболишу разлике између Грчке и Турске, између размишљања и опредељења њихових грађана и, пре свега, разлике између политичког система и ширег друштвеног осећаја изазваног деловањем политичке елите у ове две земље. Зато прича о ова два избора не говори само о унутрашњој политици Грчке и Турске, нити о уском билатералном односу Атине и Анкаре. То је заправо прича о различитим политичким моделима за која се различита друштва под притиском политике и политичара и пратеће пропаганде одлучују – феномен који дубоко дели читаву данашњу Европу.
Грешке опозиције
Парламентарни и први круг председничких избора у Турској 14. маја донео је пођеднако и очекиване и изненађујуће резултате. Први пут суочен са јединственим политичким противницима у својих две деценије владавине, турски председник Реџеп Тајип Ердоган успео је да освоји много више гласова него што се то по предизборним истраживањима очекивало. Само нешто преко пола процента је Ердогану недостајало да, по устаљеном обичају током његове политичке епохе у савременој Турској, победи већ у првом кругу заједничког кандидата шестопартијске Народне коалиције Кемала Киличдароглуа. Иако је Ердоганов резултат у првом кругу био много бољи од предвиђеног, ипак се самим уласком у други круг председничких избора отворио један нови политички простор у Турској. Други круг избора је потпуно нови феномен у Ердогановој Турској, и иако су опозициона коалиција и њихови бирачи помало фаталистички прихватили слабије од очекиваних резултате, ипак су добили прилику да у наредне две недеље, до 28. маја привуку пре свега оне грађане који у првом кругу нису гласали: младе и припаднике курдске мањине. Околност да у томе нису успели и да је Тајип Ердоган победом у другом кругу избора постао практично доживотни владар Турске након освајања још једног петогодишњег мандата, говори пођеднако о њиховој погрешној изборној тактици и о непрепознавању дубоких, непремостивих подела у турском друштву. Другачије речено, уместо да неопредељеним грађанима, а пре свега курдским бирачима и младој популацији понуде нешто сасвим другачије од ердогановских тема и политичких модела, они су покушали да се надмећу са њим у националном екстремизму и ксенофобији. А у тим областима нису имали никаквих шанси да победе човека који је последњих десет година суштински померио центар турског друштва управо ка овим категоријама и који контролише готово све медије, а пре свих у Турској и даље најутицајнију телевизију.
Теме које су преовладавале у предизборној кампањи у Турској и пре 14. маја, а посебно током две недеље између два круга председничких избора биле су на тај начин управо оне које је изабрао сам Тајип Ердоган и његов тим саветника. Највећи успех пре првог круга је имао једноставни видео снимак Кемала Киличдароглуа у коме истиче астрономску цену црног лука, једне од основних и, некад се подразумевало, најјефтинијих намирница, најављујући да ће се она удесетостручити уколико Ердоган остане на власти. Очигледно, међутим, уздрмани релативно слабим резултатом првог круга 14. маја, Киличдароглу и његови саветници су напустили у највећој мери тему проблематичне економске ситуације и окренули се надметањем са Ердоганом у областима у којима је он неприкосновен.
Погрешно тумачећи резултате првог круга председничких избора, верујући да је неопходно да привуку гласове које је добио екстремистички кандидат Синан Оган, Киличдароглу је тако потписао споразум са председником Оганове Партије победе, Имитом Ездагом. Овим потезом, којим се обавезао да ће протерати све избеглице из Сирије у првих годину дана, као и да неће вратити легитимно изабране градоначелнике Курде из југоисточних области Турске, које је Тајип Ердоган декретом сменио, Киличдароглу је практично запечатио победу дотадашњег турског председника. У паници да привуче гласове из руралних источних области Турске, Киличдароглу је на тај начин остао без подршке кључних групација турских бирача: младих и Курда, и то упркос позиву затвореног лидера курдске Демократске народне партије Селахатина Демирташа својим присталицама да остарелом Киличдароглуу дају свој глас у другом кругу. Једноставна изборна математика, комбинована са свеприсутном пропагандом и ситним, али довољним неправилностима у областима које су разорене фебруарским земљотресом, допринели су да Тајип Ердоган освоји управо онолико гласова у другом кругу колико је било неопходно да прогласи комотну победу, са преко два милиона гласова разлике и нешто преко 52 одсто гласова у другом кругу.
Иако је и раније био склон надметању са Ердоганом у теоретском екстремном национализму, у складу са традицијама кемаловске Републиканске народне партије коју неуспешно води пуне две деценије колико је Ердоган на власти, Киличдароглу је одабиром ових тема показао управо оним деловима турског друштва које је требало да привуче да у овом погледу он заправо не доноси никакву промену. Тиме је такође разочарао кључне сегменте својих бирача, истовремено потврђујући огромно окретање турског друштва ка екстремним, квазинационалистичким и снажно исламистичким позицијама које ће несумњиво остати најтрајнија последица Ердоганове епохе у модерној турској историји.
Безидејни Ципрас
Са друге стране Егејској мора, у Грчкој, изборна кампања, резултати и наставак изборног процеса који је уследио, показали су једну сасвим другачију страну савременог европског друштва. И то у земљи дубоко обележеној никада превазиђеним друштвеним поделама на левицу и десницу, која се преноси са генерације на генерацију у свим сегментима живота још од грађанског рата у овој земљи између 1947. и 1949. године. Грчки избори 21. маја, односно испоставиће се само први „круг“ избора, донели су неочекивано убедљиву победу владајуће Нове демократије премијера Киријакоса Мицотакиса, изданка старе елите грчке политичке сцене. Можда још важније и изненађујуће за све био је очајан резултат начелно левичарске Сиризе некадашњег премијера Алексиса Ципраса, која је добила само 20 одсто гласова – тачно половину од гласова Нове демократије. Као највећи губитник на овим грчким изборима стога се без сумње мора означити сам Алексис Ципрас, чија је лидерска позиција озбиљно уздрмана овим изборним дебаклом. Као некадашњи премијер који је доносио врло проблематичне одлуке, неретко много „десније“ и од самих десних влада у којима је Нова демократија доминирала, као и извртања народне воље исказане на референдуму 2016. године, Ципрас је остао без било каквог политичког капитала и практично без икаквих политичких идеја.
Пуне четири године које је провео као основна опозиција влади Мицотакиса и Нове демократије, прошле су без иједног озбиљног предлога, чак ни након великог скандала о прислушкивању опозиционих политичара претходног лета, или трагичне железничке несреће на прузи Солун–Атина у марту у којој је погинуло више од педесет, углавном младих људи и студената. Са већ нарушеним политичким угледом након проблема, скандала и, пре свега, трагичног пожара у Матију у коме је 2018. погинуло више од сто људи, Ципрас је изгубио свој „превратнички“ шарм који га је избацио на врх грчке политичке сцене и постао само још један етаблирани, уљуљкани политички функционер и иначе врло традиционалистичке, повезане и непомерљиве грчке политичке елите. Окружен проблематичним савезницима унутар партије Сириза, свим одреда некадашњим министрима, који су својим погрешним, каткада чак невероватно политички невештим изјавама у последњим данима и недељама пред изборе допринели овако слабом резултату, Ципрас је након избора деловао утучено и депресивно, а пре свега безидејно. Иако је тренутно без правог супарника унутар Сиризе, нема сумње да је његова политичка путања постала силазна, а да се за празан простор на левом центру грчке политичке сцене сада поново бори обновљени ПАСОК, упркос свом такође недовољно харизматичном новом лидеру, некадашњем европосланику Никосу Андрулакису.
Оно што је свакако најзанимљивије у дуготрајном грчком изборном процесу, јесте да ће захваљујући одредбама устава Грчке нови избори бити одржани већ 25. јуна, пошто победничка Нова демократија, као ни остале партије, нису желеле ни да улазе у преговоре о потенцијалним коалицијама, већ су се определиле за поновљене изборе – овог пута по нешто другачијим правилима. Док је на изборима 21. маја важио чисто пропорционални систем, колико гласова –толико посланика, који је Нову демократију оставио шест посланика од апсолутне већине, у случају поновљених избора који ће се одржати 25. јуна победничка партија добија „бонус“ од 40 до 50 посланичких места. Киријакос Мицотакис и Нова демократија очекују, с правом, да поново убедљиво победе и да по том систему освоје апсолутну већину у парламенту, коју су имали и пре ових избора.
Уколико се то догоди, што је готово извесно, биће то показатељ озбиљности и политичке зрелости грчког друштва, које се опредељује рационално и критички, али и озбиљности грчког политичког система. За разлику од постизборне несигурности која, примера ради краси Србију већ дуги низ изборних циклуса, у Грчкој је све јасно истог дана када се избори заврше. У Грчкој нема политичког простора за прекрајање изборних резултата, нити за било какво заобилажење јасних, Уставом прописаних правила о формирању скупштине и владе. Тако ће и у периоду до поновљених избора 25. јуна Грчку води прелазна, стручна влада у којој нема политичких кадрова и функционера. И због тога је, упркос бројним проблемима, Грчка држава успешна држава, а грчко друштво, упркос бројним слабостима, једно пристојно, слободно и емпатијом прожето друштво, без обзира ко је тренутно на власти.
Влада Станковић
Извор: Нови Магазин
