Čak i danas o identitetu ovog čoveka se malo zna, iako su mnogi verovali da je u pitanju ruski car Petar III. U ovo je u jednom trenutku poverovala i njegova žena carica Katarina III Velika, pa je poslala izaslanike da provere
Godina je 1767., a Crnom Gorom vlada vladika Sava Petrović Njegoš. Njegova politika se zasniva na miroljubivosti i diplomatiji, ali unutar teritorije kojom vlada gospodari haos i rauslo. Oni koji žele da zemlju dovedu u red se i sami svađaju između sebe, a kako je mitropolit Vasilije nedavno preminuo, Sava pokušava na njegovo mesto da dovede svog rođaka Arsenija Plamenca.
Ovo nailazi na veliki otpor, pogotovo u Njegušima. Ali svi pričaju o čoveku koji je nedavno došao i predstavio se kao ruski car Petar III i koji je kako se čini preživeo dvorsku zaveru svoje supruge kraljice Katarine II Velike i sada slobodno šeta među stenjem ove balkanske zemlje.
Ruski car postaje gospodar naroda u Crnoj Gori
Izvori govore da je na pitanja o svom poreklu svakome drugačije odgovarao. Neke je uveravao da je iz Trebinja, nekima da je iz Austrije, samo odabranima i u „poverenju“ da je ruski car, a navodno samo jednom da mu je prezime Raičević. Bilo kako bilo, on je brzo stekao popularnost među narodom, a Kuči, Bjelopavlići i Piperi su mu na poziv u pomoć, odgovorili sledećim rečima: „Ako si pravi onaj car moskovski, spremni smo u bilo koje vreme da prolijemo krv za kraljevu čast“.
Njegova politika je bila znatno agresivnija i oslanjala se na plemenske poglavare, a ne na verske, kao u slučaju vladika Save. Stoga, ne čudi da je na narodnom zboru na Cetinju 17. oktobra 1767. godine Šćepan Mali proglašen za „cara“ i gospodara naroda. Ovim činom nastupio je kratak prekid u vladavini dinastije Petrović Njegoš, a sam „car“ je vrlo brzo razdovjio svetovnu od crkvene vlasti.
S druge strane, ovo je privuklo poglede velikih moćnika na malu Crnu Goru. Pre svega Rusije, Turske, Mletačke Republike i Austrije, koje su smatrale da je on opasnost po njihove interese i da brzo treba da bude neutralisan.
Modernizacija i reforme
Kao što je već rečeno car je ubrzano radio na „pripitomljavanju“ društva koje je još uvek sledilo drevna pravila. Uspeo je da izmiri plemena, zaustavi krvnu osvetu i 1771. godine oformi sud sastavljen od plemenskih starešina. Ali tu nije bio kraj, a sve je težilo ka tome da se vlast unutar Crne Gore centralizuje.
On je takođe imao veliku uticaj na Srbe u Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, ali je generalno smatrao da svi pravoslavci treba da stanu uz njega i u skladu sa tim delovao. Ko god ga je podržavao, sa njim je postajao saveznik, kako bi jednog dana napravio širi nacionalni pokret za oslobođenje i stvaranje jedinstvene države. Ipak, ispostaviće se da će ovaj san ostati nedosanjan.
Nakon što je skadarski paša Bušatlija obnarodovao da će onome ko ga ubije dati zlata koliko mu je glava teška, jedan Grk je odlučio da postane sluga cara koji je navodno u međuvremenu oslepeo od mine. Odan i vredan, služio mu je verno, sve dok ga jedne večeri 1773. godine nije napio i navodno odsekao glavu. Potom je stavio u torbu i otišao kod paše po obećanu nagradu.
Sahranjen je u manastiru Donji Brčeli u blizini Crmnice kod Virpazara.
Neobično svedočenje arhimandrita Avakuma
On je zajedno sa Šćepanom jednom prilikom bio u poseti Kotoru, koji se tada nalazio pod Mlecima. Prilikom prolaska kroz gradske kapije „car“ je navodno video dvoglavog orla, kog je nazvao „grb srpskog kralja Stefana“ i krenuo da plače usled emotivnog naboja.
Ko je bio „lažni car“?
Do današnjeg dana njegov identitet ostaje misterija i predmet nagađanja. Pojedini istoričari tvrde da je u pitanju bio Stevan Rajčević, dok drugi tvrde da je u pitanju bio Jovan Stefanović Balević iz Bratonožića, a treći Petar Teodorović.
Ovim problemom se u svom delu „Lažni car Šćepan Mali“ pozabavio i Petar II Petrović Njegoš: „Ja sam uprav rodom Dalmatinac, plemenom se zovem Raičević. Ako ovo ne bude istina, prost vi život – vi me kamenujte.“
Izvor: National Geographic Serbia
