(Foto: Art Montenegro)
Njegoš je morao znati da njegov grob neće ostaviti na miru. Da je sahranjen bilo gde, a kamoli na vrhu Lovćena. Ratovalo se oko manjih grobova i neznačajnijih ćošnika i graničnika. Da se nije kopao na visu visova, možda bismo imali i Lovćen i Njegošev grob.
Čim je rekao: ʼJa oću da me sahranite u onu crkvu na Lovćenuʼ, opomenuli su ga da će mu Turci mrtvome odseći glavu.
Tako je i bilo. Ne samo Turci. Austrija je naredila da se njegovo telo odmah ukloni s Lovćena i to noću. Italija ga je odmah gađala topovima. Kosti su mu više puta gubili noseći ih gore i dole lovćenskom hridinom. To je i hteo.
Znao je da se nad njegovom grobnicom neće samo lomiti gromovi i boriti samo dva strašna simvola nego i svako zlo izbljuvati i rasporiti. Hteo je da se i mrtav bori s onima s kojima se živ borio. Do sebe je podigao i nas, dao nam opštu glavu i namenio borbu neprestanu. A narod koji ne može da odbrani grob ne treba ni da postoji. (…)
ʼVreme je stravilo nebu, kamoli kukavnoj zemljiʼ − i već se zna: Mauzolej ljudi nisu primili. Za ljude bismo lakše, ali odbila ga je uvređena planina. Ona ga svakim danom sve više od sebe tura i udaljava. I pokazuje prstom. U stvari, ni planina ni ljudi nisu se nikad pomirili sa rušenjem kapele. (…)
Nije čudo što je duhovna obnova Crne Gore počela zahtevom da se obnovi Njegoševa kapela. Ne znam kako ni koliko je to hitno, ali znam da je neophodno i da će se dogoditi danas ili sutra ili za sto godina. Lovćen će mauzolej stresti sa sebe sam.
Meštrović je veliki skulptor. I sam je žrtva ovog zuluma.
Mauzolej bi trebalo postaviti negde drugde. Ne odgovara mu samo jedno mesto. Ono gde je.
Matija Bećković
Izvor: NIN
