Пише: Редакција
Прије седам дана на ТВ Прва и ТВ Адриа емитован је пропагандни и псеудодокументарни видео-памфлет у продукцији новосадског Центра за друштвену стабилност, под називом „Референдум – прича о измишљеној слободи“. Тај филм, изузетно штетан по интересе црногорских Срба, одраз је идеја оних политичких и идеолошких кругова у Србији који Црну Гору, чак ни у вријеме Југославије, нису видјели као равноправног учесника у државном заједништву, већ као законити плијен.
Премда се обрушава на идеју црногорске независности те, нарочито, на Мила Ђукановића, филм то не чини са рационалних и критичких позиција, већ са позиција ригидног национализма обиљеженог неодбрањивим симплификацијама и генерализацијама и недопустивом надменошћу са елементима шовинизма. На тај начин филм у ствари помаже Ђукановићу и његовој идеологији. Они који одбацују сваку сталожену дискусију о питању референдума и црногорске независности, односно о посљедицама тог чина, сада ће, захваљујући овом филму, још лакше моћи да аргументују своју искључивост.
Аутори филма и саговорници у њему не разумијевају историју као динамичан процес, већ је доживљавају као прости збир неупитних елемената који не допуштају никакво преиспитивање. Не треба одбацити могућност да је појава тог филма интимно обрадовала црногорске идеологе и агитпроповце, јер он легитимише њихове ригидне и националистичке ставове који почивају на идентичном неразумијевању историје.
Детаљ који је изазвао најжешћу и најбурнију реакцију, јесте онај о Другом свјетском рату и о понашању Цетињанки. „Док су храбри Цетињани гинули широм простора некадашње Југославије борећи се за слободу“, каже се у филму, „њихове породице су на Цетињу чували италијански војници, те је након Другог свјетског рата највећа демографска експлозија заправо забиљежена на Цетињу”.
Изјава је не само дубоко шовинистичка и мизогина, већ је и идиотска на плану материјалних чињеница. Наиме, Италија је избачена из рата још у септембру 1943 године, чиме се искључује свако учешће њених војника у послијератној демографској експлозији.
Група заступница ДПС у црногорској скупштини упутила је захтјев за санкционисање ТВ кућа које су емитовале спорни и увредљиви садржај, али једна од њих, Нела Савковић Вукчевић, није се задржала на томе, већ је са скупштинске говорнице изговорила тираду која потврђује горе изнијету тврдњу, да су ригидни црногорски националисти с радошћу дочекали тај филм, као прилику за противудар и као легитимисање својих, једнако накарадних, ставова.
Савковић Вукчевић узима Цетињанке и све Црногорке у одбрану од оптужујућих генерализација тако што и сама посеже за генерализацијама и користи их као аргумент. Да ствар буде још гора, она веома перфидно враћа лоптицу и имплицитно оптужује жене у Србији за недолично понашање према окупаторима, потврђујући тако да националистички дискурс и у Србији и у Црној Гори нема везе са историјом и да не добацује даље од – лоше, али и штетне, књижевности.
Умјесто митопоетичких инвектива и изопачених генерализација, довољно је поставити неколико прецизних питања и на њих дати једнако прецизне одговоре. Да ли је било Црногорки које су ашиковале са окупаторским војницима? Да, као и у свакој другој окупираној земљи. Да ли су све Црногорке то радиле? Не, штавише, већина није била укључена у размјену њежности са окупаторима.
Да ли се понашање једне подгрупе може користити за успостављање генерализација и стереотипа о читавој земљи односно о њеном становништву? Не, јер такав поступак посљедично води у расистичке и еугеничке, односно нацистичке погледе.
Да ли је понашање црногорског друштва под окупацијом и по чему изразити спецификум у односу на понашање друштва у другим окупираним земљама? Не, јер су све те земље, укључујући и Црну Гору, окупацију дочекале са својим унутрашњим подјелама које је окупатор искориштавао и продубљивао их.
Комунисти су, у фази своје најгрђе идеолошке ригидности, сурово кажњавали свако понашање које се сматрало за сарадњу с окупатором, па је тако страдала и чувена Жанка Стокић. Али гле чуда, комунисти не само да су на крају Жанки ипак опростили ангажман у служби окупационог режима, већ никад нису ни у примисли имали да њено понашање искористе као оптужницу за све жене Београда или Србије или Југославије.
Наратив да су „сви исти“ као инструмент политичког инжењеринга у Црној Гори
У том детаљу лежи трагичност данашње стварности, јер чак и ригидни комунизам изгледа као цивилизацијски искорак од седам миља у односу на повампирене национализме и шовинизме који у свим постјугословенским земљама дјелују по истом методу и обрасцу, показујући да су њихове међусобне свађе само пријепори између инцестуозне браће.
Црна Гора, као и Србија и друге земље некадашње федерације, има безброј неодговорених питања и неријешених проблема који најизравније утичу на живот њихових становника. Понашање Цетињанки у Другом свјетском рату нипошто није међу тим питањима и тим проблемима.
Потезати то питање на начин на који то чини Вучићев РФК (Reichsfilmkammer – Филмска комора Трећег Рајха) и пристати да се на њега одговара на начин на који то чини Нела Савковић Вукчевић, могу чинити само они који не мисле добро ни Србији ни Црној Гори и који дизањем температуре у јавности око савршено небитних питања настоје да скрену пажњу са питања која су од животне важности за становнике тих земаља.
А та питања носе имена попут легализам, транспарентност у раду органа власти и јавне управе, борба против корупције, грађанска права и слободе, национални интерес… Све неке чудне и страшне ријечи које изазивају ноћне море идеолошким манипулаторима какви су Вучићеви и Ђукановићеви џепни Гебелси.
