Пише: Туфик Софтић
Око 100 штрајкача беранске Полимке дочекало је Нову годину у фабричким просторијама уз трпезу и тањире на којима су ‘послуживани’ папири са написма ‘ово је месо’, ‘ово је риба’, ‘ово је салата’, ‘ово су колачи’. На зиду сале у којој проводе вријеме доминирала је парола ‘Издржаћемо до прољећних коприва’.
„Овако улазимо у 2004. годину и у девети дан штрајка глађу, док они играју, пјевају и плаћају. Чему ми да се радујемо и шта да очекујемо од наступајуће године“, казали су радници агенцији Мина Бусинесс.
Радници Полимке 20 мјесеци нијесу примили зараде. Осим плата, радници траже смјену Борда директора, испитивање финансијког пословања у посљедњих пет година, покретање производње, докуп радног стажа и 24 плате за оне који то желе.
Ову агенцијску вијест, коју сам тада направио, пронашао сам гуглајући по интернету и присјећајући се дочека те Нове 2004. године. Био је то једини пут када у поноћ нисам био са породицом.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Дан раније направио сам вијест да радници Полимке најављују да ће Нову годину дочекати у фабрици, али је мало ко вјеровао да ће то и учинити. На дочек, негдје око 23 сата, позвали су ме да им се придружим. Устао сам од празничне трпезе, узео репортерац, за то вријеме врло пристојан, фотоапарат и отишао да забиљежим тај догађај за ујутру.
Није то било ни мало пријатно. У фабрици сам затекао око стотину радника који су сједјели у сали за састанке. Одувијек сам волио перформанс као умјетничку форму изражавања, али ни један никада није на мене оставио тако дубок утисак. Да није било такорећи жалосно, могао бих казати како је перформанс био савршен.
Радници у штрајку глађу уредно су сједјели и подијелили сваком по пластични тањир са исписаним папирима, а затим са прибом за јело, импровизовали празничну вечеру. У пластичним чашама на папиру је писало – “виски, ракија, пиво, кока кола, кисјела вода”.
Дочекали смо тако поноћ, изгрлили се и изљубили као да је све, што би се рекло, потаман. Некоме се отело – срећна Нова 2004. Радници су остали у фабрици и тамо провели ноћ, а ја сам се након тога вратио породичној трпези. Био сам мало утучен. Горак укус и мучнина коју сам осјећао ментално и у стомаку, учинио је да нисам могао ништа да једем.
Попио сам двије три “оштре” да лакше заспим. Вјероватно се то на мени видјело, али укућани нису ништа казали. Имао сам све у глави, а кратку агенцијску вијест, са фотографијама, о томе на који начин су радници Полимке дочекали Нову 2004. годину, направио сам чим сам устао. Сви медији у Црној Гори, па и региону, просто су је “прогутали”. Нисам због екслузиве био срећан. Знао сам да та информација не може ништа промијенити.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Штрајк је привремено замрзнут, чини ми се 9. јануара, када су кренули преговори са тадашњом владом. Наравно да ни један захтјев није испуњен, само им је великодушно уплаћено по стотину еура помоћи.
Агонија је, тако је изгледало, окончана, а уствари је то био почетак. Фабрика која је вриједила милионе, продата је симболично за хиљаду еура и претворена у трговачки центар. Сви радници су остали без посла. Неки су запали у тешку биједу коју нијесу могли да поднесу. Било је свакаквих судбина, али то већ није прича за празнично јутро.
Када данас чујем некога, чије памћење не досеже далеко, како прича о томе да је тешко, помислим само на раднике Полимке. Знам да има и оних који би казали како је то било давно и да је дегутантно данас о томе писати.
Ја само мислим да се не смију заборавити године и жртве гусарске транзиције за коју нико никада није одговарао и да стално на то треба подсјећати. Ко не памти деведесете и пљачку државних добара која се наставила почетком двијехиљадитих, тај не зна шта је тешко и шта је социјално дно. Не поновило се никада и никоме.
Извор: РТЦГ
