Пише: Туфик Софтић
Реконструкцијом хотела „Беране“ прије десетак година, као и изградњом неколико малих хотела, Беране се из једног периода када због лоше приватизације није било хотела у граду, вратило на туристичку мапу, али ни издалека онако како је то било прије Другог свјетског рата, тако и до краја деведесетих година прошлог вијека и несрећне транзиције.
Данас још само старије и све малобројније генерације староварошана памте вријеме када је овај град био једина дестинација из које се „из Европе у Америку стизало за два минута“.
Као анегдота остала је прича да је „ако се пожури, та релација могла да се пређе и за мање од два минута“.
Неупућени саговорници са збуњеношћу би слушали ту загонетну причу, док не би схватили да је ријеч о два хотела, двије предратне зграде љепотице, слијепљене једна уз другу, у главној градској улици.
Времешни Беранци са сјетом се присјећају како је град на Лиму, тако, прије Другог свјетског рата имао више хотела него што их данас има.
У самом центру била су четири хотела и два хана, које се сада могу видјети само на старим фотографијама и разгледницама.
Ученици, како се препричава, нијесу могли ући у хотел док не наврше осамнаест година и матурирају. Онда би, у знак одрастања, ставили шешир на главу и узели господски штап у руку. Врата хотела тек тада су се за њих отварала.
Најприје је изграђен хотел „Даниловић“, који се налазио на мјесту садашње зграде Основног суда у центру Берана, и ту је, према сјећањима старијих, била најбоља музика.
Одмах преко пута њега, на другој страни улице, налазио се хотел „Империјал“, такође импонзантно грађевинско здање, који је често мијењао власнике, а најприје га држала породица Мићовић.
Овај хотел, како кажу, током рата није радио. Био је претворен у официрску мензу италијанске војске, које је тада у Беранама било више него локалних становника.
Власник Хотела „Америка“, мало ниже од „Даниловића“, био је Радоје Шћекић, а у њему је организована прва томбола у граду.
У овом хотелу била је касније смјештена савазничка мисија. Ипак, на најбољем гласу био је Хотел „Европа“, одмах поред „Америке“.
Отуда је и остала она прича – „два минута од Европе до Америке“. „Европу“ су држали браћа Миладиновићи – Дика, Младен и Сретен.
Ту је традиционално била најбоља кухиња, захваљујући вјештој руци куварице Анке, која је у Беране стигла чак из Загреба.
У том хотелу, као по неписаном правилу, свако је имао свој сто. Тачно се знало гдје сједи ко од познатих Беранаца.
Ту су се обично хранили и професори чувене беранске гимназије, која је у то вријеме била на гласу као „црногорска Сорбона“, са много професора са стране.
Међу њима је био извјесни Словенац који је завршио студије управо на Сорбони. Чудили су му се шта тражи у Беранама, а он је одговарао да је Беране, са толико хотела и широком главном улицом, за њега „мали Париз“.
Власници Хотела „Европа“ су сваком госту који ту преспава, поклањали по флашу домаће ракије коју су сами правили.
На дну главне улице, на мјесту гдје је био такозвани цвијетни парк, а сада се уздиже волшебно изникла вишеспратница, била су, такође један до другог, и два оријентална угоститељска објекта, односно два хана.
Аутомобили су тада били ријеткост, а у овим хановима, у приземљу, они који су путовали караванима, могли су да одморе своје коње. Собе су биле на спрату.
Времешни становници Берана се присјећају и великог броја кафана у главној улици и у њеној близини – Пајковића, Бајића, Ћулафића, Лутоваца, Бабовића, Бошковића, Ћанове, Миликића, Масловарића, Шћекића, Далматинског подрума, и многих других
Посебно је занимљива прича да је постојала и једна кафана, чија власница је била извјесна госпођа Плана. Та кафана је важила за кућу гдје се „купује љубав“.
Био је то тада легалан посао. Газдарица би сваког четвртка водила дјевојке на љекарски преглед, док су се дјечаци знатижељно окупљали. Током рата то је, кажу, било омиљено мјесто италијанских војника.
Ниједно од предратних беранских хотелских здања данас, на жалост, није у животу. „Америку“ су срушили Њемци у бомбардовању. То није било случајно, јер је у њему било сједиште команданта италијанске дивизије „Венеција“ која им је 1943. године отказала послушност и прешла на страну партизана.
Преостала хотелска здања и ханови, преживјели су рат, али не и послијератну еуфорију рушења свега „буржоаског“.
Није да Беране данас нема хотела, посебно лијепих као што је онај на изнад обале Лима, али такву урбаност и имао је још прије пуног вијека, па све до краја деведесетих година, када је радило вјероватно најбоље хотелско угоститељско предузеће на сјеверу ХТП „Беране“, које је током транзиције темељно опљачкано.
Али то је већ ружна страна историје, која би покварила слику и причу о граду који је прије Другог свјетског рата плијенио урбаношћу и имао толико хотела и ханова у главној градској улици, да је по томе био познат на ширим просторима.
Извор: РТЦГ
