Пише: Туфик Софтић
Да за бизнис и предузетништво, за чаробни дар да направите новац, нису потребне високе школе и академска звања, да је довољно бити квалификовани радник, спремачица или још несвршени средњошколац, увјерио сам се у скоро невјероватном сплету околности. Дошао сам у искушење да поцијепам давно стечене дипломе пред чињеницом да ме је у добро разрађену мрежу упецао донедавни малољетник. Рецимо да једног дана добијете по Закону о слободном приступу информацијама захтјев да одговорите колико имате службених аутомобила у државној, односно општинској фирми на чијем сте челу као менаџер. Службених аутомобила немате, и сматрате то потпуно ефемерним и небитним упитом. Тај упит је, међутим, мамац и то схватате тек на крају баладе.
Да не одговорите, по закону не смијете. Одговорите пословно као да је најозбиљнија ствар у питању. Госпођа која је упутила захтјев потпуно непозната, али закон је закон.
Већ сте то заборавили као небитну чињеницу, када вам за петнаест дана стигне нови захтјев по Закону о слободном приступу информацијама од врло угледне невладине организације, која вам тражи да доставите све предмете по захтјевима о слободном приступу информацијама за последњих три мјесеца. Овог пута и са те адресе одакле је стигло, схватите много озбиљније и опет поступите како закон налаже.
И када мислите како је све то дио посла, демократског сазријевања друштва и развоја грађанског активизма, мјесец касније поштар вам доноси допис из Агенције за заштиту личних података у којем вас обавјештавају да су примили жалбу госпође те и те којој сте открили матични број и повриједили право на приватност, када сте тај податак доставили трећој страни, невладиној организацији.
Потпуно збуњено прелистате све, и видите да је у захтјеву госпође и тај податак и адреса, макар и погрешна, и оправдања нема. Поведе се електронска расправа са Агенцијом и на крају добијете рјешење да сте госпођи повриједили право на приватност.
Зовете службеника Агенције за заштиту личних података и он вам каже – ухх, једноставно не знају колико имају жалби те госпође, да је најбоље да са њом склопите вансудско поравнање, да се не вучете по судовима. Онда стварно послије неког времена добијете од госпође предлог за вансудско поравнање.
Позовете госпођу, а на броју који је оставила јави се наводно њен адвокат, правни заступник. Глас отресит, у журби је, управо је са неког рочишта, трка и гужва. Одвојиће, ипак, за вас неколико минута. Потврди да је њен адвокат и правни заступник, и да ће јој помоћи да направи одлуку о вансудском поравнању и износу од 400 еура. Сви дописи вам стижу са различитих мејлова. Кажете како то није много, и потпишете захтјев који је временски орочен.
Тога дана који је означен као крајњи рок за исплату четиристо еура, од адвоката добијате поруку, односно питање да ли ћете госпођи уплатити новац. Пожурите, скупљено је несто новца на рачуну сиромашне фирме, и кренете да уплатите. Затим схватите да сте потписали како се новац уплаћује на рацун пономоћника. Како на уплатници написати име госпође, а уплатити адвокату, питате њега телефоном. Знате, њој је жиро рачун у некој блокади, а ви ставите моје име и додајте да је за њу. И ту вам по пут први каже презиме. Мало јесте чудно, али још увијек вјерујете да радите све по закону.
Касно се, међутим, сјетите да знате неког у том граду, позовете и он вам каже како се “адвокат” не презива тако неко другачије, и исприча вам невјероватну причу о разрађеној шеми за намицање новца од државних предузећа и институција, кроз законске рупе. Госпођа је, каже, квалификована спремачица, а “адвокат” је у четвртом разреду средње школе, и тек напунио осамнаест година. Други упит вам није стигао од невладине организације, него је искориштена њихова апликација са које вам је по аутоматизму упућен. Не вјерујете, још увијек сте сумњичави према свему.
Ујутру вам из рачуноводства јављају да на изводу из банке поред жиро рачуна на који сте уплатили новац стоји друго презиме од оног које вам је “адвокат” рекао, односно стоји оно које вам је казао пријатељ. Мало изгуглате, пронадјете фотографију младића, практицно дјечака, и пошаљете пријатељу. Да да, каже, то вам је “адвокат” главом и брадом.
Онда сазнајете како само у последњих три мјесеца тај двојац квалификоване сервирке и несвршеног средњошколца има 48 предмета у Агенцији за заштиту личних података. Помножите са минималним износим који сте ви уплатили, и добијете 20 хиљада еура. А то раде већ макар двије године, дакле када је дјечак био малољетан!
Туфик Софтић: Порто Монтенегро – центар јахтинг проституције
Шта рећи? Свака част теби друже. Ти су од оних који се снашао у транзицији. Дај бре, научи ме како да направим новац. Џаба ми дипломе и академска звања, када у овим годинама огријев купујем на кредит, а ти “лаганица” чекаш да ти легне десет хиљада, можда и више, не знам како дијелите. Ако ме научиш тој вјештини, идем у пријевремену пензију, да зарадим нешто за “црне дане”. Дечко, ти си геније!
Чека те свијетла будућност, ништа су Маск и Закерберг заједно.
Свака сличност у овој колумни са стварним особама и догађајима је намјерна. Надлежном тужилаштву стојим на располагању и позивам све оне које имам на списку, међу њима још четири општинска предузећа из Берана, да ми се придруже. Ако нема основа, ако је баш све по закону, онда нам нема друге него да изађемо на улицу и као у дјечијој игри три пута гласно кажемо да смо магарци. Него, када се њакање буде чуло из свих црногорских градова, неко ће коначно запитати шта се дешава.
Извор: РТЦГ
